Danas me moj najbolji prijatelj pozvao na večeru kod njega kući. Nije bilo ništa neobično – znamo se od detinjstva, njegova žena je bila na putu, i dogovorili smo se da gledamo utakmicu, popijemo po pivo, i ispričamo se kao nekad.
U nekom trenutku sam otišao do toaleta. I tamo, pored lavaboa, na staklenoj polici – ugledao sam nešto što me zalepilo za mesto.
Bio je to venčani prsten moje žene. Onaj za kojim smo „tražili“ danima. Onaj za koji je rekla da ga je izgubila u parku dok je trčala.
Samo sam gledao u njega, kao u dokaz zločina. Nema sumnje – isti gravirani detalj, ista ogrebotina iz našeg prvog putovanja. Znao sam ga bolje nego sopstveni dlan.
Nisam rekao ništa. Samo sam se vratio za sto, popio do kraja ono što mi je bilo u čaši, i izmislio izgovor da moram ranije da krenem.
Vožnja kući mi je prošla u magli. Sve mi se vrti po glavi – koliko dugo? Zašto baš on? Kako sam bio toliko slep?
Još ništa nisam rekao. Ni njoj. Ni njemu.
Ali od večeras, ništa više nije isto.
(Zaštita identiteta: ime i mesto poznati redakciji)
