Imam 19 godina. On ima 39. Oženjen je, ima dvoje dece, stabilan posao i, kako kažu, „savršen brak“. Meni ne deluje tako.
Upoznali smo se preko prakse koju sam imala na njegovom radnom mestu. Prvo me je gledao s distance, profesionalno. A onda su počeli komplimenti, poruke, kafa nakon radnog vremena.
Jednog dana me je pozvao u kancelariju, navodno zbog papira koje je trebalo da potpišem. Vrata su se zatvorila, atmosfera je bila čudno tiha. Pogledao me je direktno i rekao: ‘Znaš da nisam ravnodušan.’ Tada je sve počelo.
Znala sam da je pogrešno. Ali me nije bilo briga. Bilo mi je uzbudljivo. Bilo je novo. A on… On me je slušao kao niko do sad. Znao je šta da kaže, kako da me pogleda, kako da mi pokaže da vredim.
Nisam mu nikad tražila da ostavi ženu. Ne interesuje me njegov brak. Mene interesuje ono što imamo – a to je vreme koje mi pokloni, pokloni koje mi donese, i osećaj da sam posebna.
Znam da mnogi ovo ne bi razumeli. I nije me briga. Ne dugujem nikome objašnjenje. A on mi je rekao da sam mu najbolja stvar koja mu se desila u poslednjih deset godina.
Možda nisam budućnost. Ali sam sadašnjost – i to je sasvim dovoljno.
(Zaštita identiteta: ime i mesto poznati redakciji)
