U početku sam mislila da je slučajno. Prijatan pozdrav preko ograde, pa „Ako ste slobodni, svratite nekad na kafu.“ Ništa posebno.
A onda je došla poruka uveče. Njegova žena je otputovala, deca kod bake, a on – sam. „Ako vam ne smeta što je kasno, kafa još stoji.“
Zastala sam. Znala sam šta znači ta poruka, ali sam ipak otišla.
A ono što se dogodilo čim sam ušla – neću zaboraviti.
Sedela sam u njegovoj dnevnoj sobi, prvi put, sa nekom čudnom mešavinom uzbuđenja i stida. On je bio šarmantan, pažljiv, duhovit – sve ono što već godinama nisam dobijala kod kuće.
Nije me dodirivao, ali je svaki pogled trajao sekundu duže nego što bi trebalo. Kafa je stajala, netaknuta. Atmosfera je mirisala na nešto drugo – na privlačnost koja je tiho rasla između dvoje ljudi koji su znali da gaze po opasnoj ivici.
Nisam otišla te noći. Bar ne odmah.
Iduće nedelje – opet poruka. I opet sam otišla. Sad bez izgovora. Bez pitanja.
Nije mi tražio ništa. Nije ni obećavao. Samo mi je davao osećaj da sam viđena. Poželjna. Živa.
I dalje idem. Znam da nije ispravno. Znam da sve može da eksplodira. Ali to je moj beg. Moje mesto gde postojim.
