Na letovanju sam spavala s potpunim strancem. Nismo razmenili ni imena.Noć puna vina, muzike i dodira koje ne mogu da zaboravim. Ujutru sam otišla bez pozdrava, sigurna da ga više nikada neću videti.
Dve godine kasnije, sedela sam u crkvi i gledala svoju sestru kako se smeška pred oltarom. Srce mi je ubrzano kucalo, ali ne zbog uzbuđenja… već zbog lica koje se pojavilo kad su se vrata otvorila.
On je stajao tamo. U odelu. Nasmejan.
I na trenutak mi je kroz glavu prošla samo jedna misao:
Da li je to on? Da li je to čovek za kog se moja sestra udaje…?
Disala sam plitko dok je prilazio. Oči su nam se srele na nekoliko sekundi i njegov osmeh je pokazao – prepoznao me je.
Srce mi je ludo tuklo. Pomislila sam da ću ustati i izaći. Ali onda je zastao, pružio ruku – ne njoj, već mladoženji.
Bio je kum. Kum mog budućeg zeta.
Dok sam sedela ukopana, shvatila sam da su mi ruke bile ledene. Cela ta scena, sve emocije, sve što sam godinama potiskivala – isplivalo je u trenutku.
Posle ceremonije, dok su svi čestitali i smejali se, prošao je kraj mene i šapnuo: “Znao sam da ćemo se opet sresti.”
Ništa nisam rekla. Samo sam se nasmešila, ali unutra – haos.
Nekoliko dana kasnije, sestra me pozvala da im pomognem oko selidbe. I on je bio tamo. Tog puta smo razgovarali. Satima. I ne, nije bilo neprijatno. Bilo je prirodno, lako… smešno koliko smo se brzo opet povezali.
Ovaj put nismo bežali. Otišli smo na kafu. Pa na večeru. Pa u bioskop. Nije bilo plana – samo želja da ne pustimo priliku opet da ode.
Godinu dana kasnije, otišli smo na isto ono mesto gde smo se prvi put sreli. Na istu plažu. I tamo mi je postavio pitanje koje nisam očekivala.
Rekla sam „da“.
I sada, svaki put kad gledam more, setim se da neke stvari možda zaista i treba da se ponove – jer drugi put mogu biti zauvek.
