Tog dana sam ostala sama kod kuće, moj muž je bio na službenom putu, a deca kod bake. Iskoristila sam priliku da malo sredim kuću, ali i da se opustim. Otišla sam pod tuš, pustila muziku i zaboravila na sve.
Kad sam izašla iz kupatila, omotana samo peškirom, krenula sam da odnesem veš do terase – potpuno zaboravivši da su roletne podignute. A tada sam ga videla – komšija sa sprata preko puta, na svom balkonu, nepomičan, gledao je pravo ka meni.
Zaledila sam se. Nisam znala da li da se sakrijem, da li da se nasmejem ili da vrištim. Pogledi su nam se sreli, a on je samo klimnuo glavom i ušao unutra.
Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome ceo dan. Sutradan, kad smo se sreli u hodniku, desilo se nešto što nisam očekivala…
Nastavak:
Zastao je, pogledao me pravo u oči i rekao: „Izvini ako sam te doveo u neprijatnu situaciju. Nisam želeo da te uznemirim.“ Njegov glas je bio smiren, ali pogled – radoznao.
Nasmešila sam se, pomalo stidljivo, i rekla da nije problem. Ali istina je bila da mi je celo telo bilo naelektrisano. Taj susret je probudio nešto u meni što je dugo spavalo – osećaj da sam primećena, poželjna.
U narednim danima sve češće smo se sretali. U liftu, pred zgradom, u prodavnici. Razgovori su postajali duži, opušteniji, intimniji. Počela sam da se smeškam kad god bih ga videla, a i on je tražio načine da mi se nađe u blizini.
Jednog dana mi je pozvonio na vrata pod izgovorom da mu treba šrafciger. Onda smo seli da popijemo kafu. Onda još jednu. I pre nego što sam shvatila, već smo razgovarali kao stari prijatelji.
Ništa se „konkretno“ nije dogodilo. Ali sam ja prvi put posle mnogo godina osetila da neko vidi mene – ne samo kao suprugu i majku, već kao ženu.
Taj osećaj mi je promenio perspektivu. Počela sam da brinem više o sebi, svom izgledu, svom unutrašnjem miru. Počela sam da se budim sa osmehom. A sve je počelo jednim slučajnim pogledom preko terase.
