Moja najbolja drugarica bila je deo mog života u svakom smislu. Delile smo tajne, osmehe, suze… Bila je uz mene u svemu. I uz njega. Uvek nasmejana, uvek prisutna.
Nisam ni slutila koliko su bliski postali. Mislila sam da je sve samo prijateljstvo. Verovala sam u njih oboje.
A onda sam slučajno videla poruku na njegovom telefonu. “Ne mogu da prestanem da mislim na tvog… večeras želim da me uzmeš kao prošli put.” – od nje.
Zaledila sam se. Možda je greška? Možda šala? Ali instinkt mi nije dao mira.
Ispostavilo se da je istina mnogo gora nego što sam ikada mogla da zamislim…
Nastavak:
Nisam odmah ništa rekla. Samo sam tiho posmatrala narednih nekoliko dana. Pratila sam ponašanje oboje. Bilo je dovoljno pogleda, poruka, sitnih signala da shvatim da se sve uklapa. Sve one večeri kada je dolazila nenajavljeno, kada je on ostajao duže da “završi neki poziv” – bile su deo iste priče.
Jedne večeri sam je pozvala na kafu. Ponašala se kao da ništa ne zna, pričala o svom poslu, planovima, čak me pitala za savet o nekom muškarcu. I tada sam joj pokazala poruku. Bez reči. Samo sam je okrenula prema njoj.
Pogledala me je, na trenutak bezizražajna, a onda je rekla tiho: “Zaljubila sam se. Nije trebalo, ali jesam.”
U tom trenutku nisam znala da li više boli izdaja njega, ili nje. Bila je deo mog života, moje svakodnevice, moj oslonac. A zapravo – dželat mog poverenja.
Te noći sam mu sve rekla. Nije negirao. Samo je ćutao. I tada sam odlučila – ni jedno od njih dvoje nema više mesto u mom životu.
Od tada sam naučila najvažniju lekciju: najdublji ubodi dolaze od onih koje najviše voliš. I da oproštaj ne znači pomirenje – već oslobađanje.
