Vedrana Rudan je, bez sumnje, majstor provokacije – žena koja ne pravi kompromise ni sa svetom ni sa sobom. Njen stil je oštar kao žilet, bez trunke cenzure, i upravo tom iskrenošću, koja ne mari za tuđe osetljivosti, ume da pogodi pravo u centar.
Njen tekst, i kada zaboli, tera čoveka da se zaustavi, zamisli i zapita: da li sam i ja deo ovog ludila koje opisuje?
Ovog puta, Vedrana Rudan publici je na svom blogu ponudila novu dozu brutalno iskrene svakodnevice – onu porodičnu, kućnu, ali i društveno prepoznatljivu. Mi vam tekst prenosimo u celini, jer ga jednostavno ne možete prepričati. Mora se pročitati da bi vas pogodio.
„U kakvom ludom vremenu živimo? Svako dete ima karakter, nijedan ga roditelj nema.“
Vedrana je okarakterisala današnju decu, a ranije je pisala i o roditeljima, o tome kako majčin glas nervira dok ne postane tišina koja boli, a kad ljudi ostanu sami u bolnici, dozivaju je, ali tada već bude kasno.
Tako je govorio moj sin. Krešo. Bacio se na pod kao da su mu iz ruke istrgli život, a ne mobilni telefon. Urla, valja se po kuhinjskim pločicama, maše rukama i nogama:
„Krava! Krava! Kravaaa! Učiteljica je kravaaaa!“
Dete ima deset godina. Broj noge – četrdeset i jedan. Mobilni telefon koji je dobio za rođendan – sedam hiljada kuna. Ljubav prema školi – jednaka nuli.
Rekla sam ocu moga unuka:
„Idiote, sin ti ima sve trojke i dvojku iz matematike, a ti mu kupuješ čudovište od telefona.“
„Mama…“
Počeo je nešto da kaže, pa stao. Ima četrdeset i četiri godine i dva metra. Ali mama mu je još uvek – ja.
Krešini roditelji ne vide problem. Oni ne vide histerično dete koje preti da razbije sve oko sebe jer ne može da skroluje još pet minuta TikToka. Oni vide – dete sa karakterom. Danas je to kompliment, izgleda. Ako dete vrišti, psuje, mlati rukama, odbija autoritet – to nije problem, to je karakter.
Zato današnja deca bez pardona psuju učiteljice, šalju roditelje u tri lepe kad im uzmu telefon iz ruke, zovu autoritete kravama, idiotima i budalama. Jer imaju karakter. Krešina devojčica, Amijanda – i ona je “karakter”. Dve nedelje i tri dana su zajedno. Proslavili su to u piceriji “Hapanjamaama”.
Dete od deset godina ima devojku. Devojka ima crni lak na noktima, zeleni pramen u šiškama, ružičasti u ostatku kose. Njena mama, uzdignute glave, kaže da je i ona dete sa karakterom. Ima sve trojke. Matematiku jedan. Jer, eto, veliki je tremaroš. A učiteljica je – „u klimaksu“.
„Već?“ pitala sam. „Učiteljica nema ni trideset godina?“ „Gospođo, danas se svet brže okreće“, odgovorila mi je njena majka kao da je upravo izrekla najdublju mudrost.
Kod mene, kada Krešo dođe, ne baca se po podu. Ne bulji u ekran. Piše domaći. Sam sebi pravi doručak.
Jednom, kad je kao dvogodišnjak dobio napad „karaktera“, rešila sam stvar – ledenom vodom. Posle toga, nikad više.
Moja deca su uz pomoć kutlače vrlo rano izgubila “karakter”.
Danas i ćerka i sin komuniciraju sa mnom normalno. I znate šta? Imaju dvoje beskarakterne dece. I svi su – živi, zdravi, funkcionalni.
Rudan na sebi svojstven način secira našu stvarnost – gde su granice zamagljene, a disciplina postala sinonim za nasilje. U društvu koje se boji reći “ne”, ona govori glasno, bez pardona. I ne, nije poenta u ledenoj vodi, ni u kutlači – poenta je u granicama. U tome da se zna ko je dete, a ko odrasli. I da se autoritet ne gradi skupim telefonima, već odgovornošću i doslednošću.
Možda niste saglasni sa svakim njenim postupkom. Ali jedno je sigurno – prodrmaće vas. A možda, baš kao što to ona zna da uradi, nateraće vas da pogledate svoje dete i zapitate se – da li ono ima karakter, ili samo loše vaspitanje?
(Espreso/Stil Kurir/Preneo D.M.)
