U ruralnim krajevima Srbije, posebno u područjima kao što je Stara planina, patrijarhat je imao duboko ukorenjene tradicije koje su oblikovale život žena. Jedan od najstrašnijih običaja vezanih za brak bio je način na koji se tretirala devojka koja nije bila nevina prilikom udaje. Ovaj običaj, iako duboko ukorenjen u prošlim vremenima, još uvek ostavlja snažan utisak na istoriju i kulturu srpskog sela.
Tradicija koja je oblikovala društvo
Proleće je vreme kada treba da se pokrenete posle dugog sedenja, ali uz ovakvu zaštitu kostiju!
Stara planina, poznata po svojoj netaknutoj prirodi i tradicijama, bila je i dom patrijarhalnog društva koje je ženu videlo kroz prizmu njenog odnosa prema porodici, braku i mužu. Žene su bile posmatrane pretežno kao nosioci tradicije, odgovorne za očuvanje porodice i domaćinstva. No, u tom sistemu, život žene bio je podložan strogim pravilima, koja su se često temeljila na kontroli njene seksualnosti i čistosti.
Gordana Simonović Veljković iz Centra ,,Mome”, jedna od zaslužnih za nastanak serijala o Staroplaninkama, a njeno istraživanja o patrijarhatu u selima Stare planine do objavljivanja serijala trajao je oko godinu dana. U tom procesu zabeležila je neke, danas, neverovatne, običaje.
Šta se dešavalo kada devojka nije bila nevina?
Kada bi devojka iz sela bila na putu udaje, a nije bila nevina, običaji su nalagala ozbiljne i ponižavajuće rituale. U tom periodu, čast porodice bila je najočigledniji pokazatelj njenog statusa u zajednici. Gubitak nevinosti pre braka smatrao se teškim prekršajem, koji nije samo nosio lične, već i kolektivne posledice.
Ovaj običaj bio je zasnovan na strogim i nepravednim pravilima koja su se primenjivala pred celo selo. Verovalo se da devojka koja nije bila nevina nije bila vredna poštovanja, i kao takva, bila je obavezna da prođe kroz obred koji je imao za cilj “pranje časti”. Ovaj obred je podrazumevao javnu sramotu, gde je devojka bila prisiljena da pred svima potvrdi svoju “nepoštenost”, često uz fizičku ili verbalnu kaznu. Ovakvi obredi imali su za cilj da pokažu svim prisutnima da je porodica bila “ispravna” i da je njen član ponovo “uspravljen” u društvenom poretku.
Nevestina česma kao simbol ulaska u brak
Običaj Staroplaninaca čiji je simbol ,,nevestina česma” znak je stupanja u brak u ovim krajevima. Tu bi mlada polivala i ljubila ruke svekra i svekrve, ali i svog muža.
“Tu sam ja bila na vodu. Tu su ujutro, taj dan kad idu… Odvedu nevestu kod momka i onda ujutru ide se na česmu i ona se klanja na svekra i na svekrvu. Sedne na česmu i sipuje mu vodu. Ona mu posipuje i ljubi mu ruku. Zato je to nevestina česma”, priseća se Staroplaninka Stoimenka Stojsavljević u serijalu.
O tome kakva osećanja naviru Staroplaninkama na pomen nevestine česme, Gordana Simonović Veljković kaže da one ,,blagonaklono gledaju na ta okupljanja, na te svadbe, na sve te običaje koji su bili”.
Kada je reč o dokazivanju nevinosti, mlada za koju bi se procenilo da nije bila nevina pre ulaska u brak, bila bi posramljena.
,,Recimo u selu Gostuša, na Staroj planini, običaj je bio da nevesta, kad je nevina, posle prve bračne noći kreće na vodu. Opet se česma pojavljuje, jer je voda ovde na Staroj planini simbol nečeg čistog. Kreće se i celo selo prati nevestu, dok je ona na konju. Svi pevaju, vesele se, i tako dalje. Ali, ako nevesta nije bila nevina, onda je stave naopačke na konja, pa joj na veo zakače, kako oni kažu ovde, mrtve poganci, a to su mrtvi miševi. Idu kroz selo, i pevaju: ‘Oj nevesto, kude si gledala, kad si ne si dupe sačuvala?’ I to je javna poruga, i to je javno ponižavanje, ne samo neveste, već i njenih roditelja, zbog toga što, eto, nije ispoštovala taj kult nevinosti”, kaže Gordana Simonović Veljković.
Iako je nevinost čak i naučno nemoguće dokazati, a čak i da je moguće, to ne sme da određuje vrednost jedne žene, još jedan običaj na Staroj planini vezan je upravo za dokazivanje nevinosti. Ako bi se za ženu procenilo da nije bila nevina po ulasku u brak, njena majka bi bila posramljena stavljanjem paprika oko vrata.
,,Kod nas je običaj bio na Staroj planini da se ode kod devojke kad se venčavaju. Mladoženja i njegova porodica odlaze kod devojke, tu se obavljaju neki obredi, služi se večera. Devojka odlazi u mladoženjinu kuću. Sutradan dolaze njeni roditelji da ‘vrate slavlje’, tako se to kod nas kaže, kod mladoženjinih roditelja. I tu se raspravlja o tome da li je devojka bila nevina ili nije. U stvari, uopšte se ne raspravlja. Ako se pojavi svekrva ili svekar sa nizom sušenih paprika i stavi to oko vrata majci devojke, to je javni prekor, zato što devojka nije bila devica kad je ušla u brak”, objašnjava Gordana Simonović Veljković.
Patrijarhat i nedostatak saosećanja
Ovaj strašan običaj duboko je ukorenjen u patrijarhalnim normama koje su stavljale ženu u podređeni položaj. Žene su bile smatrane odgovornim za čast porodice, a gubitak nevinosti bio je neposredna posledica njihove nesanacije tog društvenog standarda. Često je bila žrtva, i to bez obzira na okolnosti. Zbog ovog tvrdog, nedoslednog sistema vrednosti, mnoge devojke su bile stavljene u veoma teško stanje, noseći sa sobom stigmu koja je imala dugoročne posledice na njihov život.
Suočavanje sa društvenim normama
U razgovoru sa Staroplaninkama, mnoge su se prisetile trenutaka kada su bile svedoci ovih običaja, iako su ih smatrale pogrešnim i nemoralnim. Žene koje su bile podvrgnute ovakvim običajima, mnoge su se osećale kao “ljudski otpad” samo zato što nisu ispunile standarde koje je društvo nametnulo. Zbog toga su njihovi životi bili obeleženi stalnim strahom od sramote i gubitka društvene pozicije.
Žene koje su preživele običaje
Mnoge Staroplaninke, iako su bile svesne strahota kroz koje su prošle, sada govore o tom periodu sa tugom i gnevom. Svaka od njih nosi priču o tome kako su se suočavale sa nepravednim pravilima, ali i o tome kako su u tim teškim vremenima morale da se bore za svoje dostojanstvo. Sa godinama su postale svestan glas ženskih prava, koje su često bile suzbijene kroz generacije.
“Ćerke sam si doma rodila. Nisam išla pri doktora”, priseća se Staroplaninka Zlata Mladić, sagovornica Gordane Simonović Veljković u okviru serijala o Staroplaninkama.
Slično iskustvo ima i Staroplaninka Viktorija Mančić.
,,Kuj da mi pomaga? Pa pomagam si sama ja. Mora. Kako sam se porodila, dobro nisam umrela”, navodi Mančić za serijal Moma, a Staroplaninka Snežana Nikolić dodala: “Nedelju dana i onda na ramo i pravo na njivu. I tamo mu na neko drvo vežeš kao ljuljašku i ono tamo spava. Idem da ga podojim, pa ponovo kopam. Kući kad se vratim, treba sve, i ručak i večeru da spremam, da na’ranim svinje, kokoške”.
Kako su se nosile sa gubicima i obavezama?
Život Staroplaninki nije bio samo obeležen strogim pravilima patrijarhata. Žene su u ruralnim područjima bile nosioci porodica i imanja, radeći na poljima i brinući se o domaćinstvu. Često su bile u obavezi da rade odmah nakon porođaja, bez obzira na svoje zdravlje ili stanje. Ove žene, koje su bile zadužene za brigu o deci i imanju, morale su da balansiraju između obaveza prema porodici i društvenim normama koje su im bile nametnute.
U kontekstu Staroplaninki, ovo je bio život u kojem je svaki dan bio ispunjen teškim fizičkim radom, a svaki trenutak odmora bio luksuz. Iako su se suočavale sa teškoćama, mnoge su razvile duboku snagu da izdrže kroz generacije izazova, ne samo kao majke, već kao borci za opstanak i pravo na svoj glas.
Običaj koji je postojao u nekim delovima Srbije, naročito u ruralnim krajevima Stare planine, bio je jedan od najstrašnijih simbola patrijarhalnog društva koje je gušilo žene. Iako su ti običaji danas uglavnom zaboravljeni, važno je da se sećamo prošlih generacija, koje su bile žrtve tih pravila. Samo kroz razumevanje tih običaja možemo stvoriti osnovu za bolji položaj žena u društvu i sprečiti da se ovakve nepravde ponove u budućnosti.
(Espreso/Ona.rs / Tampon zona
