TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
Glumica i sprska umetnica Eva Ras otvorila je dušu o pokojnoj ćerki i ispričala je kako se nosila sa crnim danima, koji su je zavili u mrak.
Glumica Eva Ras (77) već deceniju i po bori se sa opakom bolešću. Glumica nakon što je saznala da ima rak materice, nikada nije prestala da se bori za svoj život i nikada nije prestala da veruje u bolje sutra. No, pored ove tragedije, Evu su zadesile dve smrti koje su potpuno promenile njen život.
Eva je u jednom trenutku ostala bez supruga i ćerke, koje je mnogo volela i za koje je bila izuzetno vezana. No, sudbina se poigrala sa životom ove vanserijske umetnice, nakon čega je ona uvek isticala da je zauvek zavijena u crno.
Večno sam zavijena u crno. S jedne strane se borim sa opakom bolešću, a s druge pišem i živim kao da od toga što mi se desilo nema ništa bolje. Invalid sam kao i svi drugi koji prođu kroz te terapije. Lekari su digli ruke od mene jer su uradili sve što su mogli – počinje glumica za medije.
Ja sam od retkih koji dugo žive sa ovom bolešću. Otkako sam saznala da imam neizlečivu bolest, jer rak niko nije pobedio, napisala sam deset romana. Sve mislim, umreću, pa da iza mene ostane nešto. Ne plašim se smrti. Ja samo čekam da umrem, pa da se pridružim svojoj porodici na nebu. Ništa mene to ne potresa. Kao živa sam, ali iznutra sam odavno slomljena i ranjena – ističe Eva, koja se nikada nije predala u svojoj borbi za život.
Posle šest godina braka dobili smo ćerku Krunu, 9. januara 1969. Mi smo sve vreme hteli da imamo dete, ali sam ja gubila bebe. Jednom, baš kad sam imala spontani, snimala sam film “Čovek nije tica” u Boru. Pravo iz bolnice “Narodni front” sedam u kola i idem u borski rudnik, penjem se na dimnjak, vozim lokomotivu, a krvarim. Kruna je sa dve i po godine čitala titlove na televiziji. To je moja mama primetila i rekla nam. Nas dvoje u šoku, a ona gleda u nas i čeka šta ćemo mi reći. Ras joj kaže: “Čudimo se što znaš da čitaš”, a ona mu odgovori: “Ja znam i da pišem.” Pa kako to, pita je Ras. A ona mu kaže: “Pa vi znate, pa moram i ja da znam”, ha-ha-ha. Bila je odličan đak, obožavala je da ide u školu. Za vreme studiranja filmske režije dobila je stipendiju Francuske, jer je sa pet godina znala njihov jezik.
Pitali su Gorana Paskaljevića zna li nekog ko bi studirao filmsku režiju kao gost-student u Parizu, i on se setio Krune, pa su je tako pozvali. Goran je bio očajan kad je Kruna preminula u Parizu. To je bilo strašno. Taj dan je trebalo da idem na premijeru u Suboticu i čekala sam kola da dođu po mene.
Zvoni interfon, ja kažem da ću odmah sići dole, a oni odgovore: “Ne, mi ćemo doći kod vas.” Tri policajca su došla u moj stan i pitaju me da li je moja ćerka bila u Parizu, a ja kažem: “Pa ona je sada tamo”, a oni meni kao iz topa: “Pa ona je umrla!” Tako sam ja saznala. I, naravno, oni ništa ne znaju o tome, nego su me poslali da idem u Ministarstvo spoljnih poslova da mi oni kažu. Ali ni tamo ništa nisu znali. Pa su mi portiri rekli, onako, da me uteše valjda: “Ako niko ništa ne zna, možda je vaša ćerka i živa.” To me je nekako držalo u nadi da zaista jeste.
Na kraju su mi u policiji u Ljermontovljevoj rekli da je umrla, posle tri dana. Bio je to 3. jul 1993. Jedva sam uspela, uz pomoć ministra spoljnih poslova i još nekih ljudi, da deportujem Krunino telo i da je ovde sahranimo. Uz kovčeg smo dobili i nalaz obdukcije, francuska policija ništa nije otkrila i zapisali su da je umrla prirodnom smrću.
Ja sam kasnije pričala nekim mojim kumovima da se ona tamo u Parizu možda upetljala u neke mračne stvari, politiku, i da je zato francuska policija napisala onako u izveštaju. Onda mi je moj kum Milenko Vučetić, pisac, rekao da pričam radnju kao iz filma “Nikita” i da to nema veze sa realnošću. Ne znam, tako je Bog hteo – ispričala je Eva svojevremeno nakon što joj je ćerka preminula.
