TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
Još ne mogu da se priberem od toga šta sam sinoć doživeo u trećoj smeni. Tu negde oko pet izjutra, završavamo posao sa kolegom, gasimo mašinu i sređujemo skladište i uopšte nismo sami u hali oko nas bar još trideset ljudi na raznim mašinama.
U jednom trenutku uhvatim kolegu kako gleda u pravcu transportnog puta i ne miče se, bacim i ja pogled i vidim radnika kako vuče neka kolica. Sve bi to bilo u redu da taj radnik nije hodao dvadeset santimetara najmanje iznad tla. U trenutku sam pobeleo kao krpa i srce mi je sišlo u pete. Prilazi kolega i pita me da l vidim isto što i on, odgovaram da vidim i obojica gledamo sve dok taj radnik il šta li je već nije zamakao iza zida.
U svlačionici pitamo ostale kolege da li su ga videli, odgovaraju da niko nije. Eto, sedim kući ne mogu ni da zaspim, a kolega mi javlja da je uzeo bromazepam da se malo smiri. Da nekom kažem rekao bi mi da sam lud pa sam morao ovde da napišem jer ne mogu da prećutim.
