Proslavljeni fudbaler i trener Siniša Mihajlović je trenutno bez angažmana posle otkaza u Bolonji, a ima jednu od najživopisnijih životnih priča.
Imao je teško detinjstvo, buran ljubavni život, ali je na terenu bio surovi profesionalac.
Rođen je 20. februara 1969. godine u Vukovaru. Otac Bogdan vozio je kamione, majka Viktorija je bila zaposlena u fabrici obuće i gume. Ima četiri godine mlađeg brata Dražena.
- Moj otac je rođen u selu Kukujami, kod Laktaša, a majku Hrvaticu upoznao je u Vukovaru dok je radio u preduzeću ‘Građevinar’. Do rata 1991. svi u našoj kući su se izjašnjavali kao Jugosloveni.
Deda po ocu Ostoja i njegova žena Rista imali su veliku porodicu, baš kao i Ostojini otac i majka. Kad Siniša priča o svojih šestoro dece, šali se kako je samo nastavio tradiciju. Majčin otac Ivan, poreklom je vojvođanski Bunjevac, a baka Eva je bila Nemica iz Srpskog Miletića u Vojvodini.
Kažu da je u detinjstvu bio pravi mali đavo, zbog čega je često radila mamina varjača. U komšiluku je živela učiteljica koja je, kad je čula da mali Bogdanov polazi u školu, odlučno rekla: “U moj razred, bogme, neće!”
U prvom osnovne je napisao da će kad poraste biti fudbaler. Znajući njegov prek karakter, mnogi se kunu da je ono ,,biti” mislio doslovce. Osnovnu školu “Bratstvo i jedinstvo” u Borovu Naselju završio je sa odličnim uspehom. Upisao je Mašinsku školu, ali se zbog stroge profesorke matematike prebacio u Tehničku u Borovo, gde je pohađao obućarski smer – zbog sigurnog zaposlenja.
- Nastavnik književnosti u Borovu, Blago Bilić, rekao mi je da sam jedini fudbaler na svetu koji je pročitao sve Andrićeve knjige – za šta je, naravno, on zaslužan.
Koliki je Srbin opisao je u ispovesti za Gazetu:Imam snažan karakter. Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Znam da priznam i svoje greške, znam da dam i primim izvinjenje i uvek sam spreman na dijalog. Smatraju da sam tvrd čovek. To je istina. I bolje je da me ne provociraju.
Otkad sam prohodao igrao sam fudbal na livadi u blizini kuće… Jednom sam loptom povredio druga, drugi put mamu. Drug mi je, iako sam mu slomio ruku, oprostio, a mama me istukla čim se osvestila.
U klubu Borovo uočili su da njegova levica čuda čini pa su mu obukli dres s brojem 11 koji je, po nepisanom pravilu, bio rezervisan za “levo krilo”. Mihajlović sa suprugomfoto.
Profesionalnu karijeru počeo je 1988. u Vojvodini, a u decembru 1990. kupila ga je Crvena zvezda za milion maraka, što je bio apsolutni rekord u jugoslovenskom fudbalu. U dresu crveno-belih više je igrao po sredini, a tek odlaskom u Romu, leta 1992, počinje da igra na poziciji “levog beka”. Dve godine kasnije je u Sampdoriji, i tu je “libero”. Sledi angažman u Laciju, a kopačke o klin okačio je u Interu.
Tokom karijere osvojio je 16 trofeja: pet prvenstvenih titula, Kup šampiona, Kup kupova Evrope, četiri kupa Italije, Interkontinentalni kup, Superkup Evrope i tri superkupa Italije. Do danas drži rekord u Seriji A sa 28 postignutih golova iz slobodnih udaraca. U Brazilu su mu jednom merili snagu šuta i utvrdili da je lopta išla brzinom od 165 kilometara na sat. U istoriji najvažnije sporedne stvari na svetu bilo je i drugih legendarnih izvođača slobodnih udaraca, ali Miha se pokazao najkreativnijim.
- Kad sam šutirao penale, nisam gledao ništa, zatvorim oči i šutnem. A kod slobodnog udarca do poslednjeg koraka posmatram golmana. Ako ostane na poziciji, šutnem preko živog zida, ako se pomeri, gađam u njegov ugao. Uvek sam uzimao isti zalet.
Golmani su ga se plašili zbog rezultata, protivnički igrači su znali da će nekome stradati rebra.
- Posle završetka igračke karijere želeo sam da postanem pomoćni trener i ostanem u sportu kome sam posvetio život. To se i dogodilo, počeo sam na poziciji pomoćnog trenera u ‘Interu’. Nisam osetio, a kamoli teško podneo taj prelazak sa terena na klupu i u stručni štab. Bilo mi je lakše kad sam bio igrač nego sada. Pre sam obraćao pažnju samo na sebe i na to da dam sve najbolje što mogu za tim, a kao trener razmišljam o trideset igrača. Teže je biti trener, ali je to takođe posao koji mnogo volim i planiram da ga dugo još radim.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1991. godine u meču protiv Farskih Ostrva.
Pobedili smo sa 7:0. Kasnije sam još 63 puta oblačio dres sa državnim grbom, čime se jako ponosim, iako je taj broj mogao biti veći da nije bilo poznatih događaja.
Sredinom maja 2012. postao je selektor reprezentacije Srbije. Potpisao je dvogodišnji ugovor i, kako to obično biva, posle neispunjenih očekivanja stručne i svekolike javnosti da kvalifikuje Srbiju za Mundijal u Brazilu, od nacionalnog junaka “pretvorio se” u najvećeg neprijatelja srpskog fudbala. Poslednja utakmica kojom je dirigovao sa kormila državnog tima bila je protiv Rusije. Meč je završen rezultatom 1:1, a Miha je napustio reprezentaciju i postao trener Sampdorije. Bio je trener Katanije, Fjorentine, Milana, Torina i Bolonje.
Najradije bi zaboravio jun 2019. kad je misleći da ima grip, otišao kod lekara. Ispostavilo se da je leukemija. Lečen je na Institutu ,,Sant Orsola” gde mu je u oktobru iste godine transplantovana koštana srž. Uprkos komplikovanim terapijama, nekoliko puta, što iz bolničke postelje, što na terenu, bio je uz svoju Bolonju.
Njegova supruga je Arijana Rapaćoni, nekadašnja zvezda italijanske televizije RAI UNO.
- Kad sam je prvi put video pomislio sam kako bi naša deca bila lepa.
Prvi put su se sreli u restoranu “Ultima folija”, gde je Arijanu dovela Sinišina poznanica, jer joj je on dan ranije rekao da mu se dopada.
- Bilo je namešteno da Arijana sedne kraj mene. Sve se završilo prilično hladno, s nekoliko neobaveznih rečenica. Glumio sam kao da uopšte nisam zainteresovan, a ona je uzvratila istom merom.
Provod su nastavili u jednoj rimskoj diskoteci, gde su se zbližili u separeu. Godinu dana kasnije, 1996, venčali su 28. juna u rimskoj opštini Kampidoljo, potom i 2005. godine, u manastiru u Sremskim Karlovcima.
- Pre Arijane, imao je samo jednu ozbiljnu vezu u Srbiji. Nisam bio zaljubljive prirode.
Inače, sina Marka dobio je sa Italijankom sa kojom je bio u vezi pre nego što se oženio. Odmah ga je priznao, dao mu je prezime, a svakog meseca mu je uplaćivao alimentaciju, pa je Marko za 18. rođendan na računu imao pola miliona evra. Arijana mu je rodila dve ćerke, Virdžiniju i Viktoriju, i tri sina, Miroslava, Dušana i Nikolasa. Hteli su da usvoje i jednu crvenokosu devojčicu iz Dečjeg sela, ali ih je od toga “odgovorila” dobro poznata komplikovana srpska administracija.
Mihajlović živi u Bolonji, čije je Gradsko veće jednoglasno odlučilo da “Mihajlović, brat i sin Bolonje, bude izabran za počasnog građanina”. Miha je svojevremeno kupio nekoliko stanova u Rimu, kuću u planini iznad Rima, vilu na Sardiniji koju je nazvao “Srbija”, kuću u Milanu.
