Domagoj Margetić, hrvatski novinar, osuđen je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju u Hagu 2006. godine na tri meseca zatvora i 10.000 evra novčane kazne. Tamo je upoznao mnoge osuđenike a jedna od najzanimljivijih priča je ona koju je čuo od zatvorskog čuvara o Slobodanu Miloševiću.
“Tražio sam da me ne vraćaju nigde i da me ostave u Sheveningenu da odslužim kaznu. Osuđen sam na tri meseca zatvora. Nema novinara sem mene koji se može pohvaliti da je bio u tom zatvoru i da je sreo sve te likove tamo. Vojislav Šešelj i ja smo zajedno išli na preglede u bolnicu koja je u okviru zatvora. Prvi put kad smo se videli, sreli smo se u zatvorskoj ambulanti. Mene je čuvalo 15 zatvorskih čuvara. Šešelj je sedeo prekoputa. A on je došao sa dva čuvara.”
- Koliko si ti njih pobio kad te ovoliko čuvaju? – Znate, ja nisam ubijao nego pisao. – Ma idi bre, zafrkavam se. Znam.
Potom su čuvari gledali da li da se maknu ili ne.
“Rekao sam im da se ne bojim i da mogu da se pomere. I tako smo se upoznali. Slobodana Miloševića nisam upoznao, jer je on već bio umro. Šef mojih čuvara je bio nekada šef Miloševićevim čuvarima. On je inače našao Miloševića mrtvog u ćeliji. Taj čuvar mi je dao izvorni izveštaj Tribunala o smrti Slobodana Miloševića. Ono što je iz tog izveštaja jasno da je Milošević umro od izvesnog trovanja. Čuvarima nije jasno kako su te tablete, koje su na popisu u tom izveštaju, uopšte došle kod Miloševića. One su došle u ćeliju koja mu je služila kao kancelarija”, ispričao je Margetić
Milošević je imao ćeliju, koja je bila zatvorska ćelija, i koja je bila pod ingerencijom zatvorskih čuvara. A pored nje je imao dve ćelije koje su služile kao kancelarija odbrane.
“U te zatvorske ćelije prema rečima ovog čuvara zatvorski stražari nisu smeli da ulaze niti da vrše pretres. U te ćelije nije ulazio ni upravnik pritvorske jedinice baš zato što su služile kao kancelarije za odbranu. Tu je Milošević imao internet, telefon, faks. Tu su pronađene nakon njegove smrti sve te tablete koje su, po svemu sudeći u kombinaciji sa viskijem koji je Milošević pio, bile uzrok smrti. Piće je inače apsolutno zabranjeno. U trenutku Miloševićeve smrti u te dve ćelije je nađena boca viskija i još dva kartona viskija u ormanu. Taj čuvar mi je rekao da oni apsolutno ne znaju kako su te tablete i taj viski doneti Miloševiću. Možeš da naručiš hranu, vodu, voće, sokove. Ali to ti donose stražari. Alkohol ne možeš ni pod razno”, rekao je Margetić svojevremeno u emisiji Goli život.
Čuvar mu je pričao da je Milošević bio vrlo galantan.
“Zapravo, interesantno je da za razliku od Milana Milutinovića koga su smatrali bahatim i arogantnim tipom, i nijedan čuvar ga nije voleo, Miloševića su svi čuvari manje-više cenili. Bio je jedan mali čuvar Italijan. Za njega mi je ovaj moj vođa čuvara ispričao sledeće:
- Sa nama je Milošević još znao da ne može, pa smo imali neko međusobno poštovanje. A kad bi taj mali Italijan bio dežuran Milošević bi sedeo u dnevnom boravku i samo bi mu zapucketao prstima i rekao – momak, dođite.
I onda bi mu tražio da mu nešto donese iz sobe. Kad bi se Italijan usprotivio jer je Milošević pritvorenik, Sloba bi rekao – idi, jesam li ti rekao da mi doneseš, ne komplikuj. I ovaj ode.”
Margetić ističe da je Milošević bio omiljen kod zatvorenika jer kad bi naručivao klopu izvan zatvora, kad bi nešto slavio, onda bi i svi zatvorenici slavili zajedno sa njim.
