Velika najezda smrdibudaba u poslednjih nekoliko meseci zabrinula je brojne Beograđane, od kada neprestano vode borbu sa ovim upornim insektima. Odakle su došle, kako se zaštititi, za koga predstavljaju najveću opasnost, ali i šta će u budućnosti biti sa njima za “Blic” objašnjava dekan Biološkog fakulteta prof. dr Željko Tomanović.
Na našim prostorima registrovane su dve vrste: mramorna i etiopska zelena smrdibuba. – Mramorna smrdibuba trenutno je brojnija od ove druge vrste. Ona je stigla iz jugoistočne Azije u Evropu gde je prvi put registrovana 2004 godine. Kod nas je pronađena 2016. godine, što ne znači da je nije bilo i ranije – objašnjava profesor Tomanović.
Kako navodi profesor Tomanović, ova vrsta insekata stigla je u Evropu najverovatnije transportovanjem biljaka i odatle je počela da se razmnožava. Budući da je u pitanju tropska vrsta, mramorna smrdibuba voli toplotu pa je to razlog što je u našim krajevima prisutna upravo tokom leta.
Tokom hladnih dana i zime one se sklanjaju na toplo. Zbog toga ulaze u kuće, pukotine, moraju negde da prezime. A razlog da ih je toliko mnogo u poslednje vreme je što na ovim prostorima nemaju prirodne neprijatelje. Ptice i gušteri se uglavnom hrane njima, sada treba sačekati da priroda to reguliše – smatra dekan.
Najvažnije je da nijedna od dve prisutne vrste smrdibuba nije opasna po ljude, niti je medicinski dokazano da može preneti neke viruse. Međutim, profesor ističe da nije poželjno dirati ih rukama bez neke zaštite, jer u samoodbrani ispušta smrdljivu supstancu (otud i naziv smrdibuba) na bazi alikohola koja u dodiru sa očima može izazvati iritacije. – Najbolji način prevencije su mreže. One često idu i na svetlost, pa je to najsigurniji način da ne uđu kroz prozor. Besmisleno je bilo čime prskati ih. Pre svega nije zdravo i trajno rešenje jer će one uvek iznova dolaziti. Nemoguće je prskati sve biljke iz tog razloga, a takođe i ne postoji sertifikovani preparat, budući da su veoma kratko prisutne kod nas – ističe Tomanović.
Pretnja bi u sučaju smrdibuba mogla da postane to što ove štetočine uništavaju useve, voće i povrće, jer se hrane biljkama. Iako su po ljude bezopasne, mogu da prenose viruse na biljke i time ih unište. U Srbiji je bilo sučajeva gde su se poljoprivrednici žalili na štete zbog ovih insekata, ali ovaj problem mnogo je prisutniji u Evropi.
U Americi postoji ozbiljan problem i poljoprivrednici beleže velike finansijske gubitke zbog štete koju smdibube nanose voću i povrću. Neke zapadnoevropske zemlje na putu su da preduzmu rešenje za ovaj problem. U planu je rad na projektu koji će omogućiti njihovo suzbijanje, tako što će na područja na kojima ima smrdibuba biti dovedeni njihovi prirodni neprijatelji, čime će se napraviti balans – priča profesor.
Slične osobine karakterišu i drugu vrstu, etiopsku zelenu smrdibubu, koja je takođe poreklom iz Azije. Ona je u Evropu stigla nešto ranije, 90-ih godina prošlog veka, dok je u Srbiji prvi put registrovana pre desetak godina. Iako su najčešće zelene, mogu biti i braonkaste i trenutno su kod nas manje prisutne od mramorne smrdibube.
