Bulatović je malo pre smrti otkrio da je Evropa htela 1999. da izvrši kopnenu intervenciju na SRJ i da je krenula da skuplja vojsku, ali nije uspela u tome jer niko nije hteo da se odazove.
Momir Bulatović, jedan od najbližih saradnika Slobodana Miloševića i nekadašnji predsednik Savezne vlade SR Jugoslavije, tvrdio je jednom prilikom da Amerika nije ni htela da nas bombarduje 1999. nego je to “tražio neko drugi”.
On je do detalja ispričao kako su izgledali dani i poslednji časovi uoči samog početka bombradovanja, u predvečerje 24. marta, te 1999. godine.
Bulatović je malo pre smrti otkrio da je saznao da je Evropa htela 1999. da izvrši kopnenu intervenciju na SRJ i da je krenula da skuplja vojsku, ali nije uspela u tome jer niko nije hteo da se odazove. Onda su, kako je tada ispričao, u pomoć pozvali Amerikance koji su im otvoreno rekli da hoće, ali isključivo pod svojim uslovima – oni će samo bombardovati iz vazduha i ni u kom slučaju neće slati svoje vojnike u kopnenu intervenciju, a i ukoliko dođe do takvog razvoja događaja Evropljani će biti dužni da isključivo šalju svoje jedinice u direktne borbe na tlu.
“Dan uoči početka bombardovanja 23. marta ja sam po ustavu proglasio stanje neposredne ratne opasnosti, a sutradan i ratno stanje. A kako sam se osećao… To je bio jedan običan beli koverat iz kog sam pročitao ono što je bilo po ustavu. Iako smo očekivali bombardovanje još od oktobra 1998. i sve se to znalo, opet je bio šok. Prva bomba pala je te večeri u 20.06 časova na Crnu Goru i onda sam po ustavu proglasio ratno stanje”, prepričao je Bulatović dešavanja u tadašnjem državnom vrhu.
“U 20.06 pala je prva bomba i potom je održan sastanak. Bio je to sastanak jedne male šokirane zemlje koja nije ni znala gde su tačno pale prve granate, a inače taj napad bio je protivpravan i toga su bili svesni i Amerikanci. Na jednom od sastanaka sa izaslanikom Martijem Ahtisarijem, Ahtisari je Slobodanu rekao da će Srbija biti potpuno uništena, a Slobodan mu je na to kazao: Kako ćete da objasnite svetu da ćete ubiti dva miliona ljudi u Beogradu? Ahtisari mu je na to odgovorio pitanjem zna li uopšte koliko je ljudi poginulo u Vijetnamu”, ispričao je Bulatović pre dve godine.
Zbog bombardera B-52 Srbija postala klanica.
“Dugo smo se dobro držali i mislili da možemo… Ali pred kraj Amerikanci su uveli strateški bombarder B-52 i onda je sve postalo prava klanica, žrtve su bile ogromne. Pavković (general Nebojša) i ja smo plakali dok su padale bombe. To je bila sila”, prisetio se Bulatović i otkrio kako to da on nikada nije bio u Hagu.
“Slobodan je odredio da Nikola (Šainović) ide u Hag, a ne ja i tada mi je rekao: Mlad si čovek. Nećeš ti nego Nikola. I nisi Srbin nego Crnogorac. Zbog ovoga ćemo svi u zatvor i to je svima jasno, ali pusti Nikolu nek ide on. Pa je Šainović posle morao da objasni ženi kako će i zašto baš on ići u zatvor”, ispričao je Bulatović i naglasio da “istoriju svakog trenutka treba posmatrati otvorenih očiju”.
On se prisetio i jedne anegdote s mirovnih pregovora u Dejtonu kako su Milošević i on sedeli za stolom sa Ričardom Holbrukom i Kristoferom Vorenom:
“Sede tako za stolom Holbruk i Voren Kristofer, a Slobodan i ja preko puta. Onda se Kristofer nasmeje, vrati nam beli papir i kaže: Vi ne razumete, nema nikakvih uslova, radićete ono što vam tražimo uvek i stalno”.
U studiji “Tajna istorija Dejtona: Američka diplomatija i bosanski mirovni proces 1995” Dereka Šolea i Beneta Frimana opisuje se i drama poslednjeg dana pregovora. Navodno je jednog jutra Milošević odlučio da prelomi i potpiše sporazum s Tuđmanom pa je po snegu i bez kaputa, na parkingu pored vojne baze, čekao Holbruka da mu predstavi tu ideju.
Navodno se pre potpisivanja Dejtona dešavala i prava unutarsrpska drama prema kojoj je Milošević pokazao mape bosanskim Srbima, a kad ih je Krajišnik video pao je u nesvest na šta je Milošević rekao: “Pao je u komu.”
