TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
Voditeljka Lea Kiš, otkriva da je svojevremeno prošla kroz traumatično iskustvo, kada je nakon rođenja ćerke Sare Mie, drugu bebu izgubila. Lea Kiš izgubila bebu, a trudnoća je mogla da je košta i života. Nakon dugog i teškog oporavka i godina tišine.
– Sledeće čega se sećam je razgovor sa lekarima u bolničkoj sobi. Rekli su mi da je operacija trajala tri i po sata i da mi se desilo nešto što se retko dešava – nisam imala spoljašnje, već unutrašnje krvarenje. Trudnoća mi je oštetila aortu u stomaku i iskrvarila sam za nepunih dvadeset minuta. Svi su se čudili kako sam ostala živa. Doktor Radulović koji je dugo radio u Nemačkoj, izvrstan ginekolog i hirurg, rekao mi je da je u životu imao samo jedan sličan slučaj, da se sve desilo tako brzo i sa takvim posledicama.
Rekao mi je: Ovo je Božija volja da ostanete živi jer smo vas dva puta gubili. Tada to nisam potpuno primila k znanju, bila sam previše iscrpljena i ošamućena od svega što se desilo, sve dok sutradan nije došao anesteziolog i ispričao kako je tekla opreacija. Rekao je da nisu imali moja dokumenta i nisu znali koja sam krvna grupa, pa je Sara morala da zove moju majku koja se, srećom, setila u tom momentu. Niko od mojih nije znao šta se u tom trenutku zapravo dešavalo i zašto komuniciraju sa detetom od četiri godine. Suprug je odmah došao u bolnicu, ali se već sve završilo kako se završilo.
Lea Kiš izgubila je bebu, ali je ostala velika želja da se po drugi put ostvari u ulozi majke. Kako je danas žena koja ima mnogo ostvarenih želja, ističe da su ona i njen suprug najviše patili za još jednim detetom.
– Imala sam dug i težak oporavak, koji je trajo oko tri meseca. No, nisam izgubila želju da ponovo postanem majka, iako sam naravno, imala zabranu da to pokušavam u narednih godinu dana. Međutim, iako je je operacija bila uspešana, ostavila je trajne posledice. Uz sve želje mene i moga supruga da se po drugi put ostvarimo kao roditelji, u tome nismo uspeli. Žena koja je doživela gubitak deteta zna da su fizičke posedice minimalne u odnosu na mentalne.
Javljala se dileme da li sam možda mogla da sačuvam trudnoću, mada su mi kasnije rekli da to svakako nije bilo moguće. Prošla sam kroz depresivnu fazu, koja je donela apsolutni gubitak želje za nekim stvarima, pojavili su se određni strahovi koje ranije nisam imala. Ali je sve to u takvim okolnostima normalno. U svakom slučaju bile su to teške godine i oporavak mi je bio, i fizički i psihički, izuzetno naporan i težak.
To što se desilo ostavilo je u meni utisak da je ipak sve u Božijim rukama. Tešilo me je to što se to nije dogodilo sa prvom trudnoćom, što imam Saru Miu živu i zdravu. Bez obzira na sve, trebalo bi da sam srećna što sam izvukla živu glavu.
