Više od 15 godina opraštali su se na sceni igrajući “Let iznad kukavičjeg gnezda”. Obojica su plakali svaki put. Sada je Bjela plakao sam, igrajući prvi put bez Marka i to na dan kada bi napunio 50 godina.
Kako su se Martini i Mekmarfi zbližavali, tako smo se i Marko Živić i ja zavoleli. Marko je sahranjen u tom kostimu, a ja sam držao govor. To je čudno u našem poslu – kada se pomešaju fikcija, iluzija i realnost, ali nekako taj proces je bio paralelan. Kako smo se zavoleli na sceni, tako smo se zavoleli i u životu. Ne mogu da zamislim kako će mi biti kada budem video drugog glumca u tom kostimu, ali radost teatra nadmašuje sve – rekao je Dragan Bjelogrlić uoči izvođenja predstave „Let iznad kukavičjeg gnezda“ koja je odigrana 4. aprila prvi put bez pokojnog glumca i to na dan kada bi napunio 50. rođendan.
Pozorišna radost jeste bila velika, ali ljubav i tuga za prerano preminulim prijateljem bila je jača. Poklanjanjući se pred prepunom salom, svi glumci gledali su na gore, a Bjelogrlić nije mogao da zadrži suze.
Prijateljstvo između njega i Marka trajalo je godinama. Pored pozorišta, igrali su mnogo puta zajedno ispred kamera – počev od “Montevidea”, preko “Senki nad Balkanom”, do “Tome” koji je Bjela režirao… Ipak, “Let” je bio njihov.
Marko Živić sahranjen je u kostimu Martinija kojeg je igrao maestralno, a na sahrani Bjelogrlić je održao govor.
Šta raditi kada ode čovek sa dušom, nežne, krhke i davno ranjene srne. Kako reći zbogom tom toplom, širokom i razdraganom osmehu. Kako se oprostiti od te vrcave radosti, koja nas je sve opčinjavala, a u stvari je samo pokušavala da sakrije, zabašuri svoj tužni pogled, nežnost i ranjivost. Kako sad treba da se oprostim od tebe, Marko. Treba da ti kažem kako negde ideš i da te svi mi nećemo više sresti, videti i zagrliti. Kako se to radi, koje su to reči. Najradije bih da ti pokažem, kako sam te voleo. Ali, verujem da si ti to znao i osećao. Više od 15 godina, opraštali smo se na sceni. Obojica smo plakali svaki put – kazao je Bjela tada kroz suze i nastavio.
Martini je dao svoju tašnu Marfiju, ne bi li ga umirila da ostane i ne ostavi ga. Tu tašnu si mi poklonio za moj 50 rođendan. Ja sad evo plačem, hteo bih da ti dam tu tašnu i da te zamolim nekako da ne odeš. Znam da je uzalud, ali verujem da ću ti je ipak jednom dati, plakati i smejati se kao nekad. Jeleni umiru sami, kao i ranjene srne, ali ti Marko ostaješ u srcima ljudi, koji su imali sreće da te upoznaju. Zato će priča o Kruševačkom Petru Panu sa Crvenog krsta dugo trajati. Dobri moj, Marko, Martini, putuj sa tvojim toplim osmehom. Nama ostaje da te čuvamo i sećamo na tebe!
