Dečko mi je nešto dao da popijem i tada je krenulo iživljavanje. Ne sećam se koliko ih je bilo.Postiutka iz Beograda koja prodaje noću svoje telo za dve hiljade dinara pristala je za Telegraf pod uslovom anonimnosti ispričati svoju životnu priču, kako bi, kaže, drugim devojkama dala do znanja da nikome ne veruju slepo.
Nekoliko dana pre nego li sam postala punoljetna sam došla u Beograd kako bih kupila haljinu za slavlje koje su mi roditelji spremali. Od njih sam dobivala sve što sam želela. Moje je bilo samo da učim – počela je priču, pa nastavila.
Dok sam sedela u kafiću prišao mi je pravi beogradski šmeker, stariji od mene nekoliko godina. Zaljubila sam se na prvu jer je bio divan. Razmenili smo brojeve telefona, a ja sam se vratila u selo. Već sledećeg dana po dogovoru sam došla u Beograd da se vidimo. U manje od mesec dana sam pobegla od kuće kako bih se udala za njega, ostavila sam i majku i oca i sve moje stvari.
Kako kaže, život joj je bio kod njenih roditelja, a sve ono što je usledilo kasnije je bio pakao. Dotakla je dno.
Naime, jednog dana dečko joj je predložio da naveče kod njih dođu njegovi prijatelji. Nije imala razloga buniti se jer je bio divan prema njoj, a kada ju je pian pozvao u sobu i tražio od nje da se skne, shvatila je što je čeka. Ižiljavao se nad njom, ali i njegovih nekoliko drugova.
Dao mi je nešto da popijem tako da se i ne sećam ko mi je od njih i što radio. Sledećeg dana mi je rekao da više ne mogu živeti kod njega, a da ništa ne radim. Kako sam lepa i kako bi najbolje bilo da prodam to što imam. Nisam imala gde, majka i otac su me se odrekli. Niko nije znao ni da li sam živa ili mtva – priča ona, pa nastavlja.
Počela sam karijeru potitutke. On je birao mušterije i od njih uzimao novac. Bila sam zatvorena u stanu. Davao mi je da jedem, i to je sve. On je bio taj koji je određivao koliko ću muškaraca imati na dan. Tuko me svaki put kada bih mu se usprotivila. Nisam komunicirala ni sa kim. Nakon nekoliko meseci, navikla sam se na svoj posao. On mi nije davao novac, ali sam od mušterija saznala koliko zarađujem. I nije bilo malo, mesečno i do hiljadu evra.
Jedini način da spasi svoj život je bio da pobegne, što je i učinila. Kao i svaka devojka u toj situaciji prvo je pokucala na vrata svojih roditelja, međutim vrata su joj bila zatvorena.
Nisam imala gde. Vratila sam se na ulicu i evo me tu već dve godine. Radim za sobu, hranu i ciarete – priča i kaže kako je već kraj meseca i kako gazda od nje traži za stanarinu, a ona nema ni za polovinu.
Sanjam o domu, deci i porodici. Po svemu sudeći, zasad je to samo san – završila je ona svoju priču.
