Dve potvrde na moje ime, jedna o ruskoj, a drugi o američkoj vakcini ukazuju na to da se verovatno neću razboleti. Ali i na to da naš svet proizvodi apsurdne situacije čak i kada misli da štiti zdravlje ljudi.
Dan je i usred leta bio rajlanđanski siv. Dvadeset i pet stepeni u avgustu – temperatura je čak nešto viša u odnosu na onu iz protekle dve nedelje, koliko boravim u Nemačkoj. Ovaj manjak ovde plaća se nemilosrdnim viškom sunca na jugu kontinenta.
Danas sam konačno na cilju – biću treći put vakcinisan protiv koronavirusa. Moja dva prethodna vakcinisanja Sputnjikom V za Nemačku – ne postoje. Iako posedujem urednu dokumentaciju iz marta, uključujujući i “zeleni sertifikat”, potom analizu krvi prema kojoj imam gomilu antitela, sve to je, onog trenutka kada zakoračim na nemačko tlo – iluzija, privid, privatna stvar pojedinca. Što se nemačkih i briselskih zdravstvenih vlasti tiče – u martu su mi mogli ubrizgati vodu, rakiju, bilo šta.
Moja doktorka, kod koje odlazim već dvadeset godina sleže ramenima i kaže suvo: “Geopolitika”. Pristala je da mi da termin za moje treće vakcinisanje. Pitao sam je da li bi mogla da dođe u obzir američka vektorska vakcina Džonson – jedina je koja se ne daje dva puta. Može. Ali ću morati da sačekam da se za moju dozu prijave još dva kandidata – kada je otvore, vakcina ne može dugo da čeka u frižideru.
Setim se da sam dolazeći ovamo na ogromnom reklamnom ekranu u metrou pročitao vest prema kojoj je samo tih dana uništeno 20.000 doza vakcine. Od preko osamdeset miliona Nemaca vakcinisalo se preko pedeset miliona. I tu se stvar usporila, skoro stala. Pomislim kako neko neće ni jednom, a ja evo treći put tražim iglu, kao zavisnik.
Čekao sam sedam dana, onda je došao poziv. Da pronađem formulare u internetu – list o anamnezi, izjavu o pristanku kao i objašnjenje o načinu delovanja vakcine – da ih potpišem i ponesem sa sobom. Termin je u jedan.
Kako sam dospeo u ovu situaciju da se vakcinisan vakcinišem? Odluka je bila samo moja. Ali ona ima svoju predistoriju. Kada sam u Srbiji planirao putovanje, još pre nekoliko meseci, mislio sam da će geopolitička komponenta vakcinacionog “hladnog rata” ustupiti mesto razumu. Ako postoji imuni odgovor u nečijem organizmu, svejedno je da li je ubrizgavao konjsku mokraću ili vakcinu šminkerskog naziva. Prevario sam se.
Posle 17 meseci
Dan uoči leta morao sam sa Banovog brda da odem do jedne laboratorije iznad Žarkova – ona je radila nedeljom, a ja sam putovao u ponedeljak. Tamo sam uradio brzi antigenski test i posle jedne kafe u Skojevskom naselju već sam dobio potvrdu na kojoj lepo na engleskom piše da sam negativan. To je ulaznica za Nemačku, ako si cepljen pogrešnom vakcinom – ta ulaznica važi 48 sati.
Šta li me očekuje u Nemačkoj, pitao sam se te noći, tonući u san. Lufthanzina stjuardesa mi je sutradan dala odgovor. Kada sam zakoračio u avion, ljubazno ali energično zatražila je da promenim masku ili da uzmem njihovu. Moja platnena maska nije u skladu sa propisima. Znao sam za jadac i izvadio iz džepa neotpakovanu masku iz Lidla sa oznakom KN 95.
“Filtering face piece” (FFP2) je evropski standard za masku. Moja maska iż Lidla ima doduše oznaku KN 95 – reč je o kineskom standardu koji je naslonjen na američki standard K95. A to je uporedivo sa standardom ffp2. Ista maska, drugo pakovanje. Važno je da je priznaju.
Sestra koja živi u Nemačkoj upozoravala me da je maska ffp2 obavezna. Ranije to ne bih zaboravio. Izgleda da sam i ja životom u Srbiji vraćen na fabrička podešavanja. Stupivši u utrobu Lufthanzinog aviona opet sam se našao u čvrstom nemačkom zagrljaju.
Dobrodošlica za pamćenje
Nekada je frankfurtski aerodrom bio uporediv sa stakleno-betonskom košnicom u kojoj su putnici zujali na sve strane. Sada kao da je neko navio sat unazad, i smestio celi prizor u mnogo sporiju deceniju. Neki lokali su preživeli pandemiju, neki ne.
U minhenskoj pivnici, na spratu iznad perona, svinjetina u sosu od crnog piva nestala je sa jelovnika. Konobarica sa slovenskim naglaskom nema pojma zašto. Ali pšenično pivo je još uvek nemački nektar. Ovde su se zadovoljili mojim popunjavanjem cedulje, formulara koji je posle toga verovatno završio u đubretu.
Ipak, to je bio moj prvi formular u Nemačkoj posle puno vremena, pa sam sentimentalno vezan za taj trenutak. Posle jednopipogodišnje pauze i ja sam opet primljen u igru zvanu „stakleni građanin”. Dao sam lične podatke nepoznatim ljudima, time sam valjda prodao slobodu za jedno pšenično pivo. Ali pivo je zaista bilo dobro.
U vozu između Frankfurta i Kelna imao prilike da uživo posmatram pandemijsko pozorište na nemački način.
Levo od mene sedela su dva para. Mlađi par se žalio da ih je nemačka železnica u Minhenu ostavila na cedilu – voz je jednostavno precrtan iz reda vožnje za taj dan, pa oni, evo, od Minhena do Kelna presedaju treći put. Stariji par se setio nekih svojih vozova koji nisu došli, pa su svi coktali jezikom iza maski i ponašali se kao da je nemačka železnica umrla.
Zločin žvakanja hrane
Njihovu konverzaciju prekinuo je kreštavi glas gospođe od otprilike sedamdeset godina. Tri reda sedišta ispred mene ona se obraćala mladoj ženi, udaljenoj od nje najmanje dva metra. Ta mlada žena je ušla na poslednjoj stanici, smestila se i počela da žvaće svoj sendvič.
Kreštavi glas je zahtevao da ona prekine są jelom i da stavi svoju masku.
Mlada žena je podigla obrvu i kratko rekla: „Sada jedem”.
Kreštavi glas je opet negodovao: „Jedete otkako ste ušli!”.
Mlada žena je preporučila uzrujanoj gospođi da potraži konduktera i da se požali. Onda sam u hodniku čuo kreštavi glas koji denuncira ženu, čiji je greh bio žvakanje sendviča u zajedničkom vagonu.
Kondukter je mudro smestio sopstvenicu kreštavog glasa u prazni odeljak prve klase. Sam sebe sam tada potapšao po ramenu i rekao: „Dobro došao u Nemačku”.
Život na lakat
Ima tome možda i dve decenije da sam pročitao članak o istraživanju udaljenosti od drugog čoveka koja se doživljava kao bezbedna. Ukratko, u različitim kulturama je ta distanca različita. Oblast socijalne psihologije proksemika pokušava da objasni taj fenomen.
Zapamtio sam da u Nemačkoj poželjna distanca iznosi više od ispružene ruke, a na Balkanu ljudi uglavnom vole da budu lakat na lakat. Evropska granica je na severu Balkana, tamo gde počinju Mađarska i Rumunija. Prema istraživanju iz 2017. ljudi već u tim zemljama žele da vide stranca na distanci od najmanje metar i dvadeset centimetara, dok je Bugarima kao predstavnicima pravog Balkana dovoljno 70 centimetara. Moglo bi se reći da je i Nemačka u kojoj ljudi svakako traže veći “peripersonalni prostor” od onih u Srbiji predodređena za bolje upražnjavanje “socijalne distance”, jedne od pandemijskih mantri.
Pretpostavljam da se matrice ponašanje usidrene u kulturi i mentalitetu verovatno zaoštravaju u krizama.
Srbija u kojoj sam pregurao dosadašnje pandemijske talase ostala je, uprkos svemu, zemlja u kojoj ljudi tvrdoglavo žive lakat na lakat. Distancu i uzdržavanje od grupašenja nemoguće je do kraja nametnuti. Komšinica vam se unosi u lice kada priča, neko vam diše za vrat pred kasom u samoposluzi. U redu pred bankama telo uz telo, gradski prevoz u Beogradu vreo kao inkubator za piliće, a u njemu mi, jedni na drugima. Pandemijske svadbe, ilegalne žurke. A čim mere popuste, vidi se da se Srbi, sudeći po svakodnevno krcatim kafanama i klubovima, još uvek više plaše promaje nego virusa. Narodski rečeno – raspašoj.
Sada bi trebalo aktivirati sve svoje interkulturalne veštine da bi se stiglo u novu nemačku stvarnost.
Suši i jagnjetina
U zemlji u kojoj sam proveo četvrt stoleća nisam bio od početka marta 2020. i sada tu prašnjavu sliku pretpandemijske Nemačke upoređujem sa zemljom koju sam zatekao, sletivši u Frankfurt. Rezultat poređenja neće mi se uvek svideti.
Ponedeljkom imate osećaj da je nedelja – što zbog onih koji od straha ili iz opreza ostaju kod kuće, što zbog nekih koji su na godišnjem. U gradovima, u prevozu, svuda ima manje ljudi. U ponekim kvartovima tiho je kao u grobu. Opustele, fino uređene ulice kao da su sišle są platna predstavnika “metafizičkog slikarstva”. Ima više senki nego ljudi.
A tamo gde su pretpandemijska životna središta grada, kao na Klodvigplacu, glavnom trgu južnog Kelna, ipak pobeđuje život. Ljudi pred lokalima, ljudi u šetnji.
Hteli smo da odemo u azijski restoran koji je na glasu, ali konobarica nam je tonom nindže rekla da mobilnim očitamo kod sa ivice stola. Ako nemamo tu aplikaciju ne možemo da sedimo u bašti. Otišli smo na drugu stranu trga, kod Turčina. Jagnjeća čorba nije isto što i suši, ali konobaru nije palo na pamet da nas smara digitalnim kodovima. Dakle, negde su prihvatili sugestije Velikog brata, negde se prave da nisu ni čuli za njih.
Već sutradan, u malom japanskom lokalu na Bonerštrase ljubaznoj Azijatkinji nije bilo ni na kraj pameti da nas zapisuje ili tera da bilo šta očitavamo. Lepo se osmehnula i rekla da je najskuplja suši-kombinacija u stvari – najbolja.
Većina lokala ne želi da kinji goste, svaki peti vam uz kartu pića donese formular i olovku da ga popunite – kako bi lično vas, ili nekoga iz vaše blizine pronašli, ako se ustanovi da ste kužni pili pivo. Oni koji vraćaju goste iz baštica ako nemaju propisanu aplikaciju ipak su izuzetak.
Svet apsurda
Sve što sam doživljavao u Nemačkoj logično me vodilo ka odluci da se odlično vakcinisan još jednom vakcinišem. Istočna vektorska vakcina sada se u meni druži sa zapadnom vektorskom vakcinom. “Neka ljubi se Istok i Zapad” – to je jedini pesmuljak koji mi pri tome pada na pamet.
Nisam imao problema ni u martu posle Sputnjika ni u avgustu posle Džonsona.
Sada držim u ruci papir u kojem mi Institut Robert Koh potvrđuje valjanost moje američke vakcinacije. Dodam li mu “zeleni sertifikat” iz Srbije koji se odnosi na rusku vakcinu – ta dva papira ne ukazuju samo na to da se verovatno neću razboleti. Već i da naš svet proizvodi apsurdne, pa i maloumne situacije čak i kada misli da štiti zdravlje ljudi.
Ah, da. Nisam spomenuo da je u nekim radnjama obavezno uzimanje korpe, čak i kada kupujete jednu jedinu žvaku. To je deo rituala brojanja mušterija. Ako broj korpi padne ispod određenog limita niko više ne može u radnju. Nisam spomenuo ni da je vožnja javnim prevozom postala izuzetno ugodna jer uvek ima mesta. Zabavljao me je i jedan najlonski paravan koji iza prednjih vrata visi sa drvene šipke u autobusu broj 106 u Kelnu. Prva vrata su blokirana – vozač je tim “šatorom” valjda zaštićen od putnika. Mada Beograd sada, iz nemačke perspektive, izgleda kao naseobina sa druge planete – ili iz prošlosti, pre pandemije – ovo „privremeno” rešenje Keln čini beogradskijim nego što se može pretpostaviti. Dodam li toj slici i neverovatan broj gradilišta koja su se u Porajnju pojavila za vreme korone, onda je sličnost dalekih gradova očigledna.
Naposletku, istinska opasnost za mene nije bio nevidljivi virus, već nečujni elektrotrotineti koji prozuje kraj prestravljenih pešaka sa bezobzirnošću koja je inače u nemačkim gradovima bila rezervisana za bicikliste. Njih pre koju godinu nije bilo na trotoarima. Opasni su to izumi.
Jednu stvar ipak ne mogu da oprostim Nemcima. Sa pandemijom ili bez nje, čak i u lokalima u kojima je kapućino ostao odličan – uz njega ne serviraju čašu “česmovače”. Ako hoćeš vodu, naruči je, ona košta skoro kao kapućino. Rado sam zaboravio ovu lošu ugostiteljsku naviku, ali su me sada konobari redom na to podsetili. To bi u nekim mediteranskim zemljama posmatrali kao krajnje neprijateljski čin.
