Moja supruga je super pametna, prema njenim rečima iznad proseka, obožava nauku, skoro je doktorirala, te time pravda svoju asocijalnost. Žena prosto ceo svoj dan posveti nauči/poslu, klincima i meni. Ne voli događaje, druženja itd. Iste smo struke sem što sam ja nastavio rad u praksi a ona na fakultetu i poslediplomskim studijama. Ajde što izbegava prijatelje, komšije, već izbegava i porodicu. Ja to ne mogu, pa koliko moji zaslužuju da vide unuke, toliko i njeni roditelji i baš smo se zakačili oko toga što klincima brani odlaske kod naših roditelja, izlaske, druženja, pa kad će ako neće sad, kćer 17, sinčić 15. Deca su druželjubiva očigledno na mene, drugi dan je ljuta što sam kćerci dozvolio da izađe sa dečkom na piće i to u popodnevnim časovima, a na kraju izlaska je pokupio kolima kući. Smatram da ne grešim i ne želim da joj deca robuju!
Znam da plivam, ali sam se jako dugo plašila da plivam sama. Blizu mesta gde živim je jedno jezero, koje je, samo po sebi, bezbedno za plivanje. Nema nikakvih opasnih vodenih životinja u njemu, samo bezopasne ribice koje ne bi mogle da pojedu čoveka. Ali eto, ja sam se jednostavno plašila. Bilo mi je jezivo da plivam po vodi, ne vidim dno, kad pogledam dole, tako je mračno i strašno. Ovog leta sam skupila hrabrost i preplivala ga. Bilo mi je strašno nelagodno i preplivavala sam ga sve dok se nisam oslobodila straha. Prva dva puta su bila vrlo neprijatna i prepadala sam se na svako malo, a treći put sam uživala. Ponosna sam na sebe.
