Ide Crnogorac kroz šumu sa ženom, sa kuburama za pojasom.kad odjednom, presretnu ih kriminalci, pa Crnogorca svežu za drvo,
a ženu mu silju.Žena k’o žena, šapnu na uho jednom od naslnika: Taj mi neće oprostiti dok sam živa, za ovo što ste mi uradili.Odvežu oni Crnogorca pa i njega kre*nu svi redom i pobegnu.
Diže Crnogorac pantalone, zadene ponovo kubure za pojas,a žena će njemu:– Kod tol’kih tvojih kubura, oni opališe i mene i tebe.– Ćuti, rđo jedna, ne čuva kubura guzi*u, već obraz….Kao i na svakom poslu u mom kolektivu ima ogovaranja. Svi se kao obožavaju, a iza leđa sve najgore o drugima. Niti se miješam u njihove spletke, niti me zanimaju.
Znam da i mene tako iza leđa ogovaraju. Svaki dan im naglasim da je to samo posao, da ga ne nosim kući i da je meni sve svejedno. Jednostavno dođem, odradim posao i idem kući, ne opterećujem se glupostima kao oni.
Želim da se zahvalim jednom kontroloru busplusa koji mi je tražio kartu pre nekoliko godina između Ekonomskog fakulteta i Sajmišta. Bio sam u tramvaju, bukvalno minut pre nego što je došao kontrolor dobijam poruku da je umro stric iznenada. A kontrolor mi kuca na rame jer sam se udubio, nisam ni znao da su tu. Samo sam rekao da mi je umro stric, da idem u njegov stan.
Momak nije ništa, samo je rekao izvini čini mi se ili nešto drugo i otišao. A to je bio jedinii put da sam imao pozitivno iskustvo sa kontrolorima. Većinu vremena sam imao kartu, nekad nisam, ali svaki put su bili nekulturni i bezobrazni. Taj put zaista ne. I sad me čudi kako nisu mislili da lažem i sl, jer sam se nagledao svega za ove godine. Uglavnom, tom momku hvala što me nije mučio u tom trenutku, ja sam bio pogubljen.
