TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
Išao Crnogorac u bordel i ne znajući odabere tranestita.
Navalio junačina na njega sa stražnje strane i u pola posla uhvati rukom za nešto u međunožju pa uzvikne:
Uh djevojko, pa ja te probi.
Upoznam dečka, dizajner, svetski poznat i uspešan. Lep, harizmatičan, sve što čovek može da poželi. Svideo mi se mnogo i krenemo da se kucamo. Ljudi koji ga znaju počnu da mi pričaju mnogo loše stvari o njemu, da je ovakav onakav i to dosta njih iz te industrije. Svakave priče sa raznih strana, i ja odlučim da prestanem da se čujem sa njim, i bukvalno ga oteram. 2 godine kasnije, ja ušla u dugu vezu koja puca sada i sve se namesti. Drugarica, radila sa njim, rekla da boljeg čoveka nije upoznala.
Drugaru mom pomogao nešto, nije mi tražio ništa za uzvrat dok oni što su ga pljuvali nisu hteli prstom da mrdnu. Rođaci od druga pomagao da upiše arhitekturu iako je prezauzet, za džabe. Ja sada toliko kajem što sam slušala zle jezike, i nisam poslušala svoj unutrašnji osećaj. Toliko zlobe među ljudima, njih 20 priča loše o njemu, a ja naivna i poslušam ih. Umetnici su tako ljubomorna bića. Izvini D, ako čitaš ovo.Kao mala sam sanjala da ću kad porastem biti uspešna osoba.
Evo me sa 24 godine, ja sam niko i ništa… Nemam fakultet, ne izlazim iz kuće jer nemam prijatelje, o momku ne treba ni da govorim. Život mi se svodi na to da ustanem, počistim kuću, jedem i jedva čekam da ponovo legnem. I pored svega toga, ja ne činim ništa da to promenim, nemam volju ni za šta, stojim u mestu! Gledam kako drugi uspevaju u životu, dok ja polako ali sigurno propadam… Žao mi je što sam ovo sve dozvolila sebi!
