Dolazi čovek kod doktorke: Doktorka, uvek kada dr*am škripi mi ku*ac!
• Skini gaće da se uverim.I stade doktorka pacijentu d*kati ku*ac pa, posle izvesnog vremena, reče zbunjeno: Ja ništa ne čujem. Morate malo brže, doktorka!Stade doktorka raditi brže, kad se pacijent ispoliva po njoj. Doktorka će ljutito:Perver*njaku jedan! Ako već imaš problema što ne ideš u javnu kuću?! Već sam bio. Ali tamo ti ovo ne rade o trošku socijalnog.U zdravstvenu ustanovu u kojoj radim došla je nova mlada doktorka. Jako je fina, pokazala je zavidno znanje, stidljiva, prijatna, svi su je prihvatili sa oduševljenjem. Ipak mene je uhvatilo ludilo. U životu sam retko prilazio devojkama, pa sam tu scenu dobro zapamtio. Prišao sam kulturno devojci, pritom lepo izgledam, na jednoj žurci u studentskom domu. Pripita, odmahmula je rukom pokazavši mi da se čistim, ne pogledavši me, da bi me i ismejala sa drugaricama. Mlada doktorka joj je sušta suprotnost, ali nisam lud, to je jedna ista osoba, još kad sam čuo da je ona živela u tom istom domu, nema sumnje.
Naravno ona mene ne prepoznaje, a ja se u njenom društvu osećam toliko smeteno, kad mi se obrati sav se pogubim i uvek ispadam kao budala. I još nešto, svida mi se i to što ima dve ličnosti i što joj u ovom novom finom ruhu, u tom finom oku, bljenšne opasnost i učima. Ona je 100% ista osoba. Prokockao sam dosta novca. Naravno, kao i svi drugi obmanjeni, u želji da vratim novac, slijepo sam još više kockao i još više gubio. Biću iskren i reći da je novac na zadnjem mjestu za čim žalim i vjerujem da će mnogi da razumiju. Izgubio sam povjerenje i poštovanje porodice i najgore od svega, osobu koja je bila polovina mene i kojoj sam otvorio svoju dušu. Dešavalo mi se da čak ni na poslu ne mogu da se sudržim a da ne zaplačem dok je mnogo ljudi oko mene. Shvatio sam da je život previše dragocjen da bih ga sebi oduzeo i da nikad nije kasno za promjenu. Ironija je u tome da sam takav tip osobe da uspijem da nasmijem nekoga do suza čak i kad mi se sve ruši i to me na neki način podigne. Ono što je teško jeste prihvatiti kakva sam osoba bio i šta sam sebi dopustio. Plakanje je već izgubilo smisao i sve što je preostalo jeste sa dna krenuti na vrh, kako god to teško se činilo. Pozitivan mentalni pristup je od suštinskog značaja, uvijek u životu, kad je i najtamnije.
