Hoce djevojka da dokaze momku da je nev*na pa kaze:Hajde zavuci prst”
On zavuce.Hajde dva prsta” On opet uspije. “Hajde tri”Opet hoce.“Hajde cijelu ruku.”Zavuce momak i cijelu ruku.“Hajde zavuci i drugu”. Zavuce on i drugu. “Hajde sad tapsi” Proba on, a ne ide. A ona rece:“Vidis da je us*a”Evo jedne epizode iz života mog brata koja nije toliko smešna, koliko interesantna. I poučna, za mlade ljude naročito, jer u vreme kad se sve dešavalo, bejasmo dosta mladji. I sad smo mi mladji, od one babe Stanke naročito, ali radnja ove zgode ipak se odigrava sredinom 80-ih. Hajmo, dakle, u to vreme.Da je Pera na vreme otišao u policiju, do svega ovog nebi došlo. I da moj brat u srednjoj školi nije imao druga, koji je, opet, imao lepu komšinicu, ja bih sad pričao nešto drugo.Ovako, on kod druga upozna komšinicu i nedugo zatim se smuvaše.
Prodje izvesno vreme i naš ti junak devojčicu zameni puškom. Tad se u vojsci boravilo 15 meseci, no, njemu je i 15 dana izgledalo puno. Postojala je varijanta da oženjeni dobiju skraćenje vojnog roka na godinu. Ne bude lenj i smisli plan. Da se njih dvoje venčaju u tajnosti, da izdejstvuje 3 meseca manje u vojsci, pa da se , nakon njegovog povratka, takodje tajno, razvedu i nastave vezu kao da se ništa nije desilo. Niti ko zna da su se venčali, ni da su se razveli, a i dalje zajedno. U opštini zakažu venčanje, u vojnom otseku dobiju potvrdu o verodostojnosti istog, da bi u kasarni mogao da pravda otsustvo. Čak je i onog svog školskog druga uzeo za kuma.Kažu, djavo ne spava. I ovde je umešao prste. Igrom slučaja, čovek koji je u vojnom otseku izdao već pomenutu potvrdu, znao je našeg oca. Prvom prilikom kad ga je sreo, čestitao mu je sinovljevo venčanje.
Znajući mene, otac nije mogao da veruje. Kako je tek bio zapanjen, kad mu je ovaj objasnio da nisam ja u pitanju, već mladji sin, onaj u vojsci. Nemajući kud, kontaktirao je buduću priju, nju takodje zapanjio, žena ništa nije znala. Kad su se strasti stišale, padne dogovor da to saznanje ostane u tajnosti. Raspitavši se o datumu i vremenu venčanja, nas 15-ak i naše i njene familije, dodjemo ispred opštine i sakrijemo se iza trafike preko puta. Oni koji znaju gde je opština Savski venac u Beogradu, znaju i koliko je široka ulica Kneza Miloša, tako da zaista nisu mogli da nas primete.
U neko doba, eto ti naših mladenaca i dva kuma. Cela svadba. Čim su ušli u zgradu, mi za njima sa sve buketima cveća. Kad su nas videli u holu, toliko su se zbunili da ni reč nisu umeli da progovore. U početku zbunjeni mi, sad oni, uopšte govoreći, jedno skroz zbunjeno venčanje. Falio nam je samo jedan lud, pa da bude ono.., znate ono sa ludim i zbunjenim. No, to ipak kratko trajaše. Dadosmo im cveće, čestitasmo, oni potpisaše i gotovo. Šta je, tu je. Poče šala, smeh i zezanje, odosmo svi zajedno na ručak i niko nikom ne zameri.Naš vojnik dobi skraćenje, ali i ženu sa kojom osta 17 godina.
