Svaki put kada se reprizira emisija Tanje Peternek Aleksić “TV lica… kao sav normalan svet”, gledaoci RTS-a sa oduševljenjem ponovo uživaju u raznoraznim pričama sa poznatima, a opet običnim ljudima. I ovog leta autorka je pripremila specijal sa televizijskim ličnostima u čijim pričama ćemo iznova uživati, a koje, nažalost, više nisu među nama.Ovog leta u specijalu “TV lica koja nećemo zaboraviti” setićemo se ljudi koji više nisu među nama. Prošle subote gledaoci su imali priliku da vide intervjue sa Vladom Divljanom i Lazarom Ristovskim, legendama rok muzike, a pred nama su emisije u kojima ćemo se setiti legendi Beograda: Bogdana Tirnanića i Jovana Ćirilova, nezaboravnih glumaca Pere Kralja i Nikole Simića, velikih slikara Olje Ivanjicki i Ljube Popovića, kompozitora Zorana Hristića i Vokija Kostića…
Već osamnaest godina radite ovu emisiju. Koliko ste televizijskih lica ugostili do sada i da li ste nekoga dva puta snimali?Za osamnaest godina koliko se serijal “TV lica kao sav normalan svet” emituje, prvo na Trećem kanalu a zatim na Prvom programu RTS-a, više od 600 ličnosti pokazalo je kako izgleda jedan dan u njihovom životu. Nisam od onih koji obeležavaju jubileje, ali vodim precizan spisak gostiju i dogodilo se da neke od gostiju snimam posle deset godina da vidimo šta se promenilo u njihovim životima. Pre dve nedelje je baš to bio povod za razgovor sa Milošem Bikovićem i zanimljiv je taj spoj arhive i novog materijala u kome se vidi mladi glumac koji je tek diplomirao i doživeo prvi veliki uspeh u filmu “Montevideo…” i deceniju kasnije kada je jedan od najpopularnijih glumaca u Rusiji i Srbiji.
Da li i pored velikog uspeha živite kao sav normalan svet?Jedino što znam jeste da želim da najzad svi živimo kao sav normalan svet.O kom sagovorniku ste posle emisije promenili mišljenje koje ste imali o njemu?Najlepši deo mog posla je to što imam autorsku slobodu da su gosti u emisiji isključivo moj izbor. Pratim rad svih sagovornika, pripremam se u dokumentaciji Radio Beograda, čitam sve što piše o njima u novinama i što se objavljuje na internetu, pa iznenađenja nema.
Uradili ste odličan dokumentarni film o bardu srpskog glumišta Miši Janketiću. Šta se dešava sa filmom o Seki Sablić i kada se očekuje premijera?Sa zadovoljstvom se odazivam na poziv da uradim dokumentarne filmove sa dobitnicima nagrade “Pavle Vuisić”. Prvi je bio sa Mišom Janketićem, zatim sa Sekom Sablić, pa sa Radošem Bajićem. Njihove premijere su obično u Nišu u okviru filmskog festivala, ali meni je rad na njima veliko iskustvo jer je princip sasvim drugačiji nego na emisiji “TV lica kao sav normalan svet” jer se snima u studiju, u atmosferi u kojoj je mala ekipa i ti razgovori izgledaju kao priče u četiri oka među prijateljima. I naravno, to su filmske priče koje obiluju insertima.
Ne volite da se snimate u emisijama sa gostima. Da li se nešto po tom pitanju promenilo?To što se ne slikam u emisiji, što me je u šetnjama moguće videti samo s leđa je posledica stava da je gost u glavnoj ulozi u emisiji i da portretni intervju postoji zbog osobe koju intervjuišem, a ne zbog mene. Znam da to nije uobičajeno. Duga pitanja (ponekad duža od odgovora) i još duži krupni kadrovi novinara su deo slike koja se često viđa. Ja ipak najviše volim kad mi kažu da su me prepoznali po glasu.
Ima li nade da napokon vašu prijateljicu Vesnu Trivalić nagovorite da bude gost emisije?To je pitanje koje mi najčešće postavljaju kolege, verovatno zbog toga što su na intervjue pristajali ljudi koji se nerado odazivaju na pozive novinara, a odgovor je sad već očekivan. Nedavno sam Vesni Trivalić, u jednom višesatnom druženju kod mene u bašti, rekla da bi sad bilo šteta da snimimo emisiju jer više ne bih imala odgovor na to pitanje. A da sam samo uključila kameru u toku naših divnih razgovora, gledaoci bi imali priliku da vide Vesnu i privatno, divnu i nežnu osobu koja sa puno duha govori o odrastanju, porodici, glumi, prijateljima, životu.
(Espreso.rs/Blic)
