Priču je podelila devojka po imenu Bojana. Naime, ona je u podužem statusu opisala jednu od onih situacija za koje uvek kažemo da je “kao na filmu”. Međutim, prava istina o slučaju, krije se tek na kraju teksta, zbog čega su mnogi koji su imali prilike da pročitaju njeno iskustvo, ostali bez reči.Status vam prenosimo u celosti: Bila sam u jednom marketu u brzinskom šopingu, naravno poštujući sve naredbe kriznog štaba (maska, rukavice, dezinfekcija ruku…). Uzela sam dva mleka i toalet papir i dok sam čekala u redu na kasi, stavljala stvari na traku i drndala telefon, ispalo mi je 1000 din. Lik ispred mene (malo stariji gospodin) završio je plaćanje i pakovanje svojih stvari u kese i sagnuo se po moju novčanicu. Rekla sam mu hvala i ispružila ruku da mi je doda, poštujući 1. 5 m socijalne distance koliko mogu, ali sam čula odgovor: “Ono što je na podu, pripada onome ko to pronađe!” Zatim se okrenuo, uzeo svoje stvari i izašao.
Šokirana i bez reči zbunjena sam gledala kasirku i ostale ljude koji su mi uzvratili istim zbunjujućim pogledima. Poludela sam! Ne zbog tih 1000 din; da mi je rekao da mu treba, dala bih mu (neću propasti zbog toga). Ali da ovako pravi budalu od mene?! Plus, novčanik i kartice sam ostavila u autu i ionako nisam imala čime da platim račun, pa sam ostavila stvari i potrčala za njim na parking u ludoj nadi da ću možda nekako vratiti kintu. Sunce me peklo za vrat a znoj se već cedio oko nosa pa sam brzim pokretom ruke skinula masku s lica.
Čula sam komentare iza sebe i odmah sam znala kako su neki ljudi izašli za mnom jer ih je zanimalo šta će se desiti. Već sam se videla kao zvezda nekog klipa koji se vrti na tik toku, fejsu ili se deli putem poruka na viber grupama. “Šta mi je ovo trebalo?!” prošlo mi je kroz glavu, al nije više bilo povratka ili odustajanja…Tip se okrenuo, video me ali je samo prezirno gledao kroz mene kao da me nema. Došao je do auta, ostavio svoje dve kese na asfalt da izvadi ključ i otvori gepek, a ja sam za to vreme nonšašalatno došla do njega, uzela njegove kese i rekla mu: “ono što je na podu, pripada onome ko to pronađe!”. Ponosno sam se okrenula i ubrzanim korakom krenula prema svom autu dok su ostali ljudi aplaudirali.
Dok sam utovarivala stvari u auto, videla sam da tip svoj bes iskaljuje udaranjem kante za smeće. Ko mu je kriv… Kada su prošli naleti adrenalina, straha i nervoze, upalila sam auto i otišla.Kući sam raspakovala stvari iz kesa i izvadila na sto: 1 mleko, zelene masline, 2 salame, posni sir i tri jogurta, 4 kajzerice, testeninu, paštetu, maslinovo ulje,majonez, banane, paket kobasica, bokserice, maslac, 2 šećera i 4 piva!Nikad u istoriji mojih poseta prodavnicama nisam dobila toliko puno za toliko malo. Na kraju mi je bilo drago zbog tih ukradenih 1000 din!I sad sedim , drndam telefon, pijem pivo i mislim u sebi: jesam li pravedna ili jednostavno zlobna?
Uglavnom, drago mi je da si ovo pročitao/la ovo do kraja. Naravno da to nije istina, ovo je samo deo inicijative “kako podstaći ljude da više čitaju”. Čitanje budi maštu, širi horizonte, omogućava da putujemo na druga mesta učestvujući u raznim pustolovinama dok sedimo u svojoj fotelji i naravno, proširujemo vokabular čime direktno na viši nivo dižemo mogućnost komunikacije s drugima. Ukratko, postajemo elokventniji
I zato: kopiraj, zalepi, izmami osmeh od drugih i proširi dalje! Ili, pročitaj još barem nešto”; navela je ona na kraju ovog jako dobro i šaljivo napisanog statusa.Iako je čitava objava bila samo plod mašte i kreacije, svi oni koji su je pročitali, do samog kraja statusa nisu znali o čemu se radi, zbog čega su u komentarima ispod objave izražavali svoje divljenje, o čemu govori veliki broj, kako komentara, tako i samih lajkova. U ovom slučaju, cilj je opravdao sredstvo, te se Bojani, ova mala “prevara” oprašta.
(Espreso.rs / Blic.rs)
