Dugo je Pera radio kao vozač svog direktora.
Svakog petka ga je vozio da guzi šva*lerke.
Jednog petka dok ga je vozio ljubavnici, Pera nije mogao
da se uzdrži pa je pitao direktora:
– Direktore… je l’ mogu nešto da Vas pitam, al’ da se ne naljutite?
– Pitaj, naravno. – nasmeši se direktor.
– Vi imate prelepu ženu, svi Vam zavide kada Vas vide zajedno, al’, svejedno, imate i šva*lerku. Zašto?
Direktor ga pogleda začuđeno, ali mu ne odgovori.
Pera pomisli:
– Gotovo! Sad ću popiti otkaz! Ne gine mi šut karta!
Sutradan je došao na posao. Nigde niko ne govori o otkazu. Bilo, je vreme ručku i Pera ode u menzu. Dok, su svi dobili grašak za ručak sa nečim što je ličilo na meso, Pera dobi “Bečku šniclu”
sa gomilom pomfrita na tanjiru uz namigivanje kuvara i poruku:
“To te direktor časti”.
Dani su prolazili a Pera je za svaki obrok dobijao “Bečku šniclu”
i gomilu pomfrita.
Petak… auto… u njemu direktor i njegov lični vozač Pera…
Pita ga direktor:
– Petre, je l’ mogu nešto da te pitam al’ da se ne naljutiš?
– Naravno direktore… Kako bih ja mogao da se ljutim na Vas? – nasmeši se on.
– Kako ti se sviđaju obroci koje dobijaš svakog dana?
– Iskreno, direktore, muka mi je od “Bečke šnicle” i krompira…
Ne mogu očima da ih vidim.
– Eto, vidiš… – reče mu ovaj – …ti tek dve nedelje jedeš jedno te isto i dosadilo ti je, a ja sa svojom ženom živim već 20 godina…
