Dođe čovjek kod doktora i žali se: Doktore, ja stvarno ne znam šta da radim! Žena i ja već duže vrijeme ne radimo one stvari! Dovedite je, pa ću ja da popričam s njom! I tako sutradan, muž dovede ženu kod doktora. Doktor je primi i počne razgovor:Dobar dan, gospođo! Dobar dan, doktore! Vaš muž mi je rekao da već duže vrijeme niste imali seksualne odnose? Zašto?Pa znate, doktore, ja ujutro krenem na posao i vozi me susjed. Onda me on pita: “Hoćeš li mi platiti benzin ili šta?”, i onda ja moram ono: “ili šta”! Zakasnim na posao i meni gazda kaže: “Hoćeš li da ti dam otkaz ili šta?” i ja moram ono: “ili šta”! Vrćam se sa posla i opet me vozi susjed i opet pita: “Hoćeš da mi platiš benzin ili šta?” i ja onda opet moram ono: “ili šta”. I kad dođem kući, ja stvarno ne mogu više! Na to će doktor: Pa, hoćemo li da kažemo vašem mužu, ili šta?
Skontao sam da nije problem u meni nego u ljudima kojima sam bio okružen. Družili smo se samo zbog obaveze, pripadanja, alkoholisali se. Nikakvo kvalitetno druženje, povezivanje. Kad bi se otvorio za pomoć osećao sam odbojnost, osuđivanje zbog depresivne energije koju sam širio. Javljali su se tu i tamo, izbegavali moje iniciranje druženja, osećao sam se kao smeće. Kao da ne vredim. Nisam bio ja jer mi je oko njih samopouzdanje bilo 0. Nisam im verovao, ali nisam želeo da misle da sam jadan. Ali sam znao da to misle. Bio sam zamenjiv, iskoristiv. Sada to vidim. Više ih ne gledam kao da su iznad mene. Imam manje poštovanja. Nije me briga za njihovo mišljenje ni odobravanje. Fali mi drug iz detinjstva. Nisam ga dugo video. On je pravi drug.
