Popularni pevač Bojan Tomović je prva javna ličnost na Balkanu koji je priznao da boluje od Bipolarnog poremećaja, komplikovane, hronične mentalne bolesti, poznate i pod nazivom Manična Depresija/Poremećaj rasploženja ili kako na zapadu kazu “Bolest umetnika” jer je mnogo svetskih poznatih licnosti priznalo da boluje upravo od Bipolara.
Već nedeljama unazad Tomović je jedna od glavnih tema širom regiona i dok je za jedne hrabrost sto je priznao bolest i na taj način pobedio i bolest i samog sebe, za druge je to ludost jer je ipak ovo Balkan, gde su psihičke bolesti, nažalost, još uvek tabu tema a bolesnici etiketirani za ceo život. Bojan je nakon priznanja o bolesti nastavio da šokira Balkan izjavama da ga se zbog bolesti familija stidi, zatim se razveo nakon 13 i po godina braka, a potom je usledilo šokantno priznanje da je dva puta pokušao samoubistvo.
foto: Printscreen Facebook
Poznati pevač ovaj put je šokirao javnost svojom izjavom da ne želi da se ostvari kao roditelj jer je poznato da je Bipolarni poremećaj je nasledan, a Tomović kaže da ne bi podneo da i njegovo dete prolazi muke kroz koje prolazi i on sam. Vi prosudite sami da li je ovo Sebično ili ipak Mudro i odgovorno, a mi vam prenosimo izjavu Bojanu Tomovica :
- Sad me zaboga cijela familija i okolina osuđuju što sam donio odluku da neću da imam decu. Pa to je moje pravo. Mozda i ne mogu da ih imam, a i da mogu neću, a neću jer je Bipolarni poremećaj često nasledan i ne bi podnio da se moje dete pati i prolazi isto sto i ja. Smatram da uz ovoliko lekova koje moram da pijem godinama, ako ne i do kraja života, ne bi bio u stanju da budem odgovoran i dobar otac, kao što nisam mogao da budem ni dobar, ni odgovoran muž, zato smo se i rastali nakon više od 13 godina braka.
foto: Printscreen
Svaka čast na hrabrosti ljudima koji imaju mentalne bolesti, a ipak rizikuju i ostvare se kao roditelji, ali to je njihova odluka, kao što je moja odluka da me, nažalost, niko nikad ne nazove Tata. Ali imam ja tonu ljubavi za djecu moje braće i sestara. A možda sam ja zapravo samo sebično đubre, tzv “umetnička duša” koja živi u nekom svom svijetu i dovoljna je sama sebi ili toliko volim svoju slobodu, svoju samoću i sav svoj bol koji ne želim da dijelim sa drugima, a posebno ne sa decom. Za djecu su radost i sreća, a ne bol, stresovi, nezdrave euforije i stalne depresije koje bi mi ja ovako bipolaran, nažalost redovno priređivao. Pa još kad me pitaju “a šta je to bipolar, pa toliko dramiš ko da imaš ne znam sta”. Evo za “dušebriznike” i neznalice jedno prosto, najprostije objašnjenje : Bipolar je bukvalno kao rolerkoster, gore dolje, gore dolje, gore dole, sve dok ti se ne smuči, pa počnes da vristiš na sav glas i molis Boga da vožnja već jednom stane. A vožnja ko za inat sve gora i sve duža.
Samo ja znam šta sam sve prolazio, koliko sam griješio u prošlosti, koliko sam dobrih i dragih ljudi otjerao od sebe svojim ponašanjem, savjest me grize zbog toga,ubi me, mada kažu da je griža savjesti zapravo prisustvo Boga u nama, i da je to dobro, jer onaj koji nema savjest, nema ni dušu.
foto: Facebook
Eto sad ispada da i ja imam dušu, a sto puta su mi rekli da je nemam. Mnogi mi kažu ma pusti prošlost, sta je bilo bilo je, gledaj u budućnost, ok, gledaću, ali budućnost logično vodi ka kraju, jer sve prolazi, ništa nije vječno, tako da ispada da je zapravo samo kraj važan, najvažniji.
A ovaj moj će biti savršen. Ako nisam mogao ništa drugo, mogu barem kraj da biram. I izabrao sam.
