Sjedinjene Američke Države koncentrišu sve više vazduhoplovno-pomorskih efektiva u području Hormuza.
Vašington povlači diplomate iz Iraka, američke sankcije zadaju sve više problema Iranu, Teheran je godinu dana posle jednostranog američkog izlaska iz sporazuma u nuklearnom programu Irana, dakle sada je i Teheran odustao od nekih stavki tog sporazuma, piše vojno-politički komentator Miroslav Lazanski.
Njegovu analizu situacije u Zalivu, da li će doći da sukoba Irana i SAD, kao i da li će u njemu učestvovati Izrael, kakve su šanse Teherana da se suprotstavi agresiji prenosimo u celini:
- Sa svoje strane, Evropske unija skoro da i ne zna kako da postupi. Htela bi da sporazum s Iranom oko atomskog programa ostane na snazi, ali te napore Brisela Vašington svesno sabotira. Čini se da peščani sat za američku odluku polako curi, Donald Tramp će teško ostati miran i u slučaju Irana i u slučaju Venecuele. Sada je samo pitanje gde mu je lakše da vojno udari, a da mu se to ne osveti na predsedničkim izborima sledeće godine. Šta je lakše marketinški “prodati” svojoj i svetskoj javnosti – rat protiv Irana ili protiv Venecuele?
Venecuela je komplikovan slučaj, južnoamerički saveznici Vašingtona nisu baš oduševljeni da otvoreno ulaze u rat, Venecuela ima samo naftu i Amerika je može “daviti” unedogled. Iran ima loš imidž glavnog sponzora Hezbolaha, želi nuklearno oružje i najlakše ga je optužiti da time remeti svetski mir. Plus ima naftu. Plus što Ameri tu imaju u neposrednom susedstvu Izrael, koji jedva čeka da malo izbombarduje Iran. Dakle, ako bude nekog skorog rata, tipujem na Iran. Tramp se za sada tome opire, ali je pitanje do kada.
Izrael je vojno sposoban za operaciju bombardovanja Irana, ima kapacitete, znanje i sredstva za tako nešto. Osim toga, Izrael je scenario takve operacije već proigravao. Naime, pre nekoliko godina izraelska avijacija imala je veliku i vrlo složenu vežbu, pri čemu je oko 250 borbenih aviona, F-15 i F-16, odletelo do granice teritorijalnih voda Španije, tamo kružilo oko pet minuta, i zatim su se svi vratili u matične baze.
Izraelski avioni približili su se teritorijalnim vodama Španije skoro do Gibraltara, doleteli su iz raznih pravaca, u vazduhu su borbene grupe bile odvojene i do 150 kilometara, ali svi su se avioni našli iznad zamišljenih ciljeva u minut istovremeno, što je dovoljno jasno pokazalo da je reč o vežbi sinhronizovanog udara na više prostorno udaljenih ciljeva. Tokom leta borbene avione gorivom su snabdevali avioni-tankeri KC-130 iz 103. i 131. skvadrona, kao i avioni-tankeri KC-707 iz 120. skvadrona izraelskih vazdušnih snaga. Istovremeno sa tom vazduhoplovnom vežbom u Izraelu se odvijala i velika vežba celokupnog sistema PVO, kao i masovna mobilizacija svih struktura civilne zaštite. Skoro celokupno stanovništvo bilo je u skloništima. Ako sve to nije bila vežba za mogući sukob s Iranom, onda je sigurno bila za doček vanzemaljaca.
Izrael ima superiornu avijaciju koja može da doleti do Irana i izvrši udare po određenim ciljevima. Avioni F-15 i F-16 mogu da prođu kroz vazdušni prostor Jordana ili Iraka bez većih problema. Jordan sigurno neće ometati izraelske avione, jer znaju kako bi to završilo, a Iračani skoro da i nemaju PVO. Izraelci mogu da koriste i vazdušni prostor Saudijske Arabije, Rijad ne želi da Iran postane regionalna sila koja još ima i atomsku bombu.
Preko Saudijske Arabije, pa onda u niskom letu iznad Persijskog zaliva, da ih ne bi otkrili iranski radari, izraelski avioni mogu relativno lako da se nađu iznad svojih meta. Svaki avion F-15 i F-16 može da ponese po četiri američke specijalne bombe GBU-28, koje prodiru duboko kroz zemlju, beton i čelik i tek onda eksplodiraju. Te bombe zovu „ubicama bunkera”, a njihovu kupovinu dogovorili su predsednik SAD Džordž Buš i izraelski premijer Ehud Olmet još 2007. godine. Izrael je tada kupio i bombe GBU-39 za gađanje manjih ciljeva. Ako su izraelski generali odlično obavešteni šta sve i gde od nuklearnih postrojenja imaju Iranci – a jesu, onda su moguću operaciju bombardovanja do sada sigurno i kompjuterski simulirali barem hiljadu puta. Naravno, nijedan ratni plan ne preživi u potpunosti i sudar sa realnošću, ali šta se dešava od momenta ulaska izraelskih aviona u vazdušni prostor Irana? Pre svega, Izraelci sada ne mogu da računaju sa strateškim iznenađenjem, kao što su bili iznenađeni Iračani 1981. gađanjem Osiraka u operaciji “Vavilon” i Sirijci 2007. godine. Iranci se spremaju da dočekaju eventualni udar izraelske avijacije, ali je iranski sistem PVO daleko od tehnologije 21. veka. Čak ni ruski PVO sistem S-300 tu ne može mnogo da pomogne, jer Ameri imaju S-300 već neko vreme na proučavanju. Izraelske grupe aviona imaće vazdušnu zaštitu koju će činiti lovci F-15 bez bombi GBU-28. U borbi sa F-15 nijedan iranski avion nema velikih šansi za uspeh.
Šta će biti „dan posle”? Hoće li i čime Iran uzvratiti? Balističkih raketa koje mogu dosegnuti Izrael Iranci nemaju mnogo, 12 mobilnih lansera za 22 projektila “šahab-3”, te 18 lansera za “šahab-1”. Tu je i nova raketa “koramšar” dometa 2.000 km. S druge strane, izraelska PVO raspolaže superiornim PVO sistemima američke i izraelske proizvodnje: “houk” poboljšane verzije, rakete “patriot”, projektili “erou” i najmodernijom mrežom radara za gledanje “iza horizonta”, sve locirano kod Hadere, Palmačima, Nevatima i Beršebe. Eventualnom blokadom Hormuza Teheran bi samo pomogao SAD, pa i nekim zemljama Zaliva, da i one uđu u sukob.
Ostaju još teroristički napadi “Hezbolaha”. I cene nafte.
(Espreso.rs/Politika.rs)
