TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
TEKST SE NASTAVLJA NAKON OGLASA:
Život na ovim prostorima je sam po sebi neobičan i kompleksan, ne baš uobičajen. Prosečan Balkanac u svom burnom životnom veku ima veliku šansu i mogućnost da bude deo jednog rata, razaranja, spremanja za rat, krize, previranja nacionalizma, netrpeljivosti, etnickih podela, segregacije i ostalih egzotičnih socijalnih stanja. Nemamo mi taj dosadni monotoni islandski način života, bez ratovanja, invazija, pretnji ratom… Nama to jednostavno ne pije vodu .
Sarajevski fotograf Eldar Nurković ispričao je svoju neobičnu priču o potrazi za sestrom koju je upoznao tek nakon 28 godina života.
“Otac u svom najplodonosnijem delu života oboleva od, kasnije će se ispostaviti, neizečive bolesti koja će ga odvojiti od nas zauvek. Malo ga se sećam uopće. Više kroz naracije mnogobrojnih ljudi, kao čoveka koji je iz surovih sandžačkih vrleti, s hladnog i nepristupačnog severa Crne Gore, s obronaka Hajle došao u veliki grad i tu izgradio veliku i uspešnu karijeru. Usput je pomogao brojnim sugrađanima, upisao stotine dece i studenata na fakultete u Prištini, jer je i sam na jednom bio uvaženi profesor i iskoristio svoj uticaj i moć za obrazovanje brojnih ljudi. Tu je kupio svoju besmrtnost”, ispričao je.
“Imao je naizgled savršen život i karijeru, bio je neverojatan filantrop, pomagao je ljudima, ali nešto je moralo, kao po starom dobrom balkanskom običaju, krenuti po zlu. Nije pošteno ni osetio svoje tridesete godine, a bio je već bolestan od karcinoma sinusa koji će kasnije metastazirati”, kaže. Njegov otac je pre njegove majke bio u vezi sa ženom druge veroispovijesti čiji su se roditelji veoma protivili njihovoj ljubavi.
“To je bila zabranjena ljubav. Po mojim saznanjima, negde skoro pred samu njegovu smrt, dok je bio uvelike u braku s mojom majkom, pojavila se ta žena, saznavši za njegovo veoma teško stanje, i dovela moju sestru rekavši da ne traži ništa i da samo želi da mu kaže da on ima još jedno dete pre nego napusti ovaj svet”, otkrio je Eldar.
“S 18 godina saznajem od mame da imam polusestru i njeno ime i prezime i da je, ako želim, mogu potražiti. A želio sam i počeo sam. Od nekih ljudi koji su bili bliski s mojim ocem saznao sam da je živela u Mostaru. Kada sam napokon došao do adrese saznao sam da su zbog rata otišli u Srbiju, a možda i negde dalje. Opet sam se nalazio na samom početku… Sve te godine sam razmišljao kako bi bilo dobro da je nađem, da je imam, da popunim tu ogromnu prazninu u životu koji je bio pun nekih gubitaka”, prisetio se.
“Mislio sam i osećao sam da ako valjda zna da ja postojim negde na ovom svetu da bi mi se sigurno javila nekako. Onda je došlo vreme društvenih mreža i tri godine traženja preko Facebooka. U jednom trenutku je njeno ime dalo pet rezultata. Poslao sam svima istu poruku koja je imala krajnje neobičan sadržaj: ‘Zdravo, zovem se Eldar Nurković, živim u Sarajevu i postoji mogućnost da sam ja tvoj brat…’ Zamislite, naravno, reakciju tamo neke ine Milene Đ. iz sela pored Kikinde koja je pročitala tu poruku… Dobijao sam negativne odgovore, jedan za drugim. Sestra mi je zadnja odgovorila”, kaže.
Sve što je ona znala o svom ocu je bilo da se preziva Nurković. Kad je mami rekla za poruku koju je dobila, ova je veoma emotivno reagovala.
“Njena mama je odmah počela plakati i pobegla u WC gde se zaključala. Moja sestra je lupala na vrata tražeći histerično odgovor na pitanje i hiljade upitnika iznad glave. Pogotovo zbog činjenice da je ceo život htjela imati brata i maštala o tome, moleći mamu da joj ga rodi… Njena mama je, nažalost, odlučila unapred da se mi ne trebamo poznavati, jer ja kao dete iz regularnog braka i druge vere ne bih nikad prihvatio za sestru Srpkinju Milenu, mislila je, valjda. E, pa dobro se preračunala”, kaže.
“Ubrzo nakon te poruke, Milena je došla kod mene u Sarajevo i nismo se odvajali sedam dana… Čudan osećaj, ne poznaješ svoju krv, a njen genetski kod te privlači kao nikad i ništa do tada… Ko je smeo sebi dati za pravo da nam ukrade sve te godine i snove iza nas?… Ostalo je istorija. I te kako smo se prihvatili i samo nam je krivo što toliko vremena nismo imali pravo jedno na drugo i što nismo imali jedno drugo. To nam više niko ne može oduzeti”, kaže Eldar koji je nedavno postao i ujak malog Konstantina.
“Život je suviše kratak da ga ne bismo živeli punim plućima”, zaključio je na kraju.
