Ratni komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić nalazi se u Hagu na izdržavanju doživotne robije. Njegov sin Darko Mladić kaže da duboko veruje da će njegov otac opet doći u Srbiju.
Kada je otišao u rat, moj otac, general Ratko Mladić, rekao mi je: „Vidi, ja mogu sutra da poginem. Ginem za svoj narod, za svoju zemlju. To ne sme da te opterećuje. Tvoj zadatak je da živiš svoj život i da čuvaš porodicu.“
Ovim rečima Darko Mladić, sin ratnog komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića, koji se sada nalazi u Hagu na izdržavanju doživotne kazne zatvora zbog ratnih zločina u BiH, započinje razgovor. U intervjuu on govori o promociji knjige „General Mladić: poslednja bitka, uspomene, intervjui, dokumenti“ na ruskom jeziku, pretresanjima koje je porodica doživela, o suđenju svom ocu, ali i o velikim nadama da se general vrati u Srbiju.
Kada se očekuje prevod knjige na srpski?
– Knjiga je pre tri nedelje objavljena u Rusiji, javnost je veoma zainteresovana, a mi ćemo se potruditi da u najkraćem mogućem roku knjigu prevedemo, odštampamo i da organizujemo promociju.
Kakvo je zdravstveno stanje generala?
– On se veoma dobro drži moralno i ne želi da pokaže nikakvu slabost. Međutim, sve više mu se pogoršava zdravstveno stanje. Upravo su to prognozirali ruski i srpski doktori.
Zamenjene su sudije u Hagu, šta sada možete da očekujete?
– Da, sudije koje su bile pristrasne smenjene su. Sada smo dodatno zabrinuti jer nemamo poverenja da možda neko neće odlučiti da mu uskrati lekove i da na taj način završi predmet. Mi se plašimo, ali očekujemo fer suđenje.
Da li ga vidite ovde u Srbiji, u Beogradu?
– Da. Definitivno ga vidim. Voleo bih da ga vidim u Srbiji ili u Rusiji. Za početak, na lečenju. Zato se zalažemo da dobije normalan sudski proces, nepristrasne sudije, a ne političke agente.
Kako vam je bilo pre njegovog hapšenja?
– To što se nama desilo, ne bih voleo da se nikome ponovi. Državni organi moraju da poštuju svoje zakone, a ne da ih selektivno sprovode.
Na šta konkretno mislite?
– Moja supruga je dobila otkaz, bilo je pretnji porodici, deci, postojale su razne vrste pritisaka. Ali nije to trpela samo naša porodica, užasne stvari su trpele i porodice drugih haških optuženika. Prošli su sličnu golgotu. Mi smo bili medijski eksponiraniji, dok se nije znalo šta se dešava nekim drugim porodicama.
Postoje zapisi u kojima piše da je general u trenutku hapšenja imao mogućnost da puca na one koji su ga hapsili, ali da on to nije učinio.
– Da. Tačno. On nije hteo da puca na Srbina. On je čitavo svoje iskustvo bazirao na tome da se spreče srpsko-srpski sukobi, da se ne delimo na partizane i četnike… Tako je i prilikom hapšenja mogao da otvori vatru, ali nije hteo da puca na neko srpsko dete. On je zbog svog principa žrtvovao svoju slobodu.
Zvanična verzija smrti vaše rođene sestre Ane 1994. godine je samoubistvo. Porodica je u te tvrdnje sumnjala. Imate li neke nove detalje, dokaze?
– Očekujemo ih, borimo se za njih. Ne mogu sada da kažem sve. Saznali smo nešto novo što potvrđuje našu teoriju.
Da li je to novo za javnost?
– Nije za javnost. Nadam se da ćemo to jednog dana rasvetliti. Za nju je kasno, ali ipak istina dovodi do nekog olakšanja. Kada imate neku neobjašnjivu situaciju koju nosite kroz ceo život, još je teže. Želja nam je da znamo šta se tačno dešavalo. Za to su potrebni dokazi. Nisu dovoljne indicije i osećaji. Mom ocu je, od svega, najteže pala Anina smrt. On i dan-danas misli o tome i traga. To je njegova najdublja rana.
Kada ste poslednji put imali kontakt sa ocem?
– Bio sam pre dve nedelje u Hagu, tada sam vodio svoja dva rođaka.
Kako izgleda?
– On je, za čoveka koji je u takvoj situaciji, neverovatno pun duha i energije. Neverovatno koliko je u stanju da se izdigne iz te svoje situacije. Borac je. Dostojanstven je.
Ko ga sve obilazi?
– Majka, ja, vodim ženu, decu…
Kako vaša deca sve to doživljavaju?
– U periodu kada su nam pretresali kuću i kada su nas maltretirali, moja ćerka me je obavestila da joj je jedan njen drug iz razreda, ona je tada bila treći, četvrti razred osnovne škole, rekao: „Ja sam tvoj telohranitelj, otac mi je poručio da moram da te čuvam.“ Mislim da je u tom trenutku ona shvatila šta je njen deda, ko je i u kakvoj je situaciji.
Kako ste se osećali tokom tih pretresanja, prisluškivanja?
– Meni je najvažnije bilo da deca ne dobiju posledice od toga. Mi smo njima predstavljali ta pretresanja kao neku vrstu igrice, neke vežbice. Ćerka je starija i ipak je određene stvari shvatala, ali moj srednji sin je tada imao četiri godine i on se sa tim momcima koji su pretresali igrao. Komandant te jedinice nam se obratio preko komšija i rekao je da ih je sramota što to rade.
Da li ste početkom devedesetih mogli da zamislite da će se vašem ocu dešavati ovo – doživotna robija za ratne zločine?
– Tokom rata sam imao prilike da gledam razne stvari. Bio sam u pratnji oca kao prevodilac na pregovorima, pa sam mogao da vidim scene sa one strane, ne sa strane medija. Ako sam išta naučio iz svega toga, to je da čovek mora da se bori.
Kakav je general Ratko Mladić čovek, suprug, otac?
– Njega ljudi doživljavaju kao nekog kamenog čoveka, a on je, u stvari, veoma emotivan čovek. I to kako je vodio rat, izlazilo je iz emocija, ne iz onoga što je on naučio u školama u kojima je bio stalno među najboljima. Kada je otišao u rat, meni je rekao: „Vidi, ja mogu sutra da poginem. Ginem za svoj narod, za svoju zemlju. To ne sme da te opterećuje. Tvoj zadatak je da živiš svoj život i da čuvaš porodicu.“ I kada je prvi vojnik kninskog korpusa poginuo, on je plakao. To nije jedini put. Medijske slike o njemu su sušta suprotnost od onoga kakav on zaista jeste. Saradnici iz glavnog štaba govore o njemu kao o velikom emotivcu. On čak zna da eksplodira u nekom trenutku. Znao je da se razgalami, ali nikad dalje od te galame koju komandant mora da ima kao vrstu izraza u nekim situacijama.
Kada ste mu poslednji put videli suze?
– Poslednji put sam mu video suze u Centralnom istražnom zatvoru u Ustaničkoj, nakon hapšenja. To je bilo kada sam mu doveo decu. Unuke. To je tada bilo stvarno emotivno. Nije mogao da kontroliše emocije.
Da li vas pogađa kada se Ratko Mladić predstavlja drugačije od toga što tvrdite da on zaista jeste?
– Pogađa me vrlo lično, jer znam da to nije on. Predstavljen je kao strog, kamen, hladan, ali je njega emocija sačuvala u ljudskom smislu. U kninskom korpusu je bio zbrinut jedan hrvatski ranjenik. Moj otac je obilazio sve ranjenike i kada je došao do njega, on mu se požalio da ga vojnici ne paze kako treba, da ga maltretiraju. General je pozvao sve, postrojio ih je i izgrdio ih što imaju takav odnos prema hrvatskom ranjeniku.
Kurir – Alo.rs
