Na njega su vršili pritisak da više javno ne govori da Bog postoji, da ga prestane hvaliti, da se učlani u partiju, da ne slavi slavu.
Monahinja Makrina Majstorović, kao i još neki vernici, bili su svedoci ispunjavanja proročkih reči starca Gavrila.
Zbog toga oni veruju da bi njegova upozorenja trebalo shvatiti ozbiljno, kao signal za pokajanje naroda, koje je, kao što svedoči duhovna i crkvena istorija, umilostivilo Gospoda da ne popusti iskušenja i stradanja na svoj verujući narod.
Bog je, od davnina, kao što svedoči Stari zavet, slao svoje proroke i duhovne ljude da prenesu određene porukenarodu, da ih poduče, upozore… Pravoslavna crkva slavi u čuva uspomenu na Proroke koji su najavili dolazak Gospoda Isusa Hrista. I posle toga, u poslednjih dve hiljade godina, Bog je preko velikih duhovnika upozoravao narode. Jednog od takvih duhovnika, pravednika i molitvenika za ceo pali rod ljudski, naš narod imao je u monahu Gavrilu.
Još kao mlad pripadao je Bogomoljačkom pokretu. Posle Drugog svetskog rata došlo je teško vreme za Crkvu.I pripadnici Bogomoljačkog pokreta bili su na meti nove komunističke vlasti. Vitomira, kako je bilo svetovno ime starca Gavrila, uhapsili su pod optužbom da je narodni neprijatelj i neprijatelj socijalističkog poretka.
Na njega su vršili pritisak da više javno ne govori da Bog postoji, da ga prestane hvaliti, da se učlani u partiju, da ne slavi slavu. On se nije hteo odreći Gospoda i svoje vere, pa su ga islednici tukli tako da mu je krv tekla iz usta, nosa i ušiju.
Posle jednog od strašnih batinanja, bacili su ga u podrum pun vode; bila je zima, voda ledena, on sav krvav i izubijan. Od udarca mu je pukla bubna opna (od tada na jedno uvo uopšte nije čuo, a na drugom mu je sluh bio oštećen ). Javili su njegovoj familiji da je umro i da dođu po njegovo telo.
Takve batine i noć u ledenoj vodi niko nije mogao da preživi. Po izlasku iz zatvora, postao je crkvenjak u Jagodinskoj crkvi, da bi u manastir pošao kad je već bio prevalio pedesetu. Monaha Gavrila ništa svetsko nije interesovalo. Nije čitao novine, niti gledao televiziju. Živeo je skromno u siromaštvu.
Manastir Svetoga Luke u Bošnjanima počeo je da se gradi malo pre nego što je on došao u njega. Od jakih kiša voda je ulazila u tada još pomoćni konak, odnosno baraku. To nije smetalo ocu Gavrilu da se duhovno podvizava. Imao je jako izoštren um, znao je sve tajne ovog sveta.
Monahinja Makrina, koja je živela zajedno sa starcem Gavrilom u manastiru Bošnjanji, početkom devedesetih godina bila je svedok ispunjenja starčevih proročanstava. Ona je, što je mnogo važnije, zapisala proročanstva starca Gavrila.
„Došla sam u manastir po Božijem promislu, baš kada je otac Gavrilo zamonašen. On je danas zamonašen, a drugi dan sam ja došla kao iskušenica u manastir Stubal kod Kraljeva 1987. godine. Nisam tada ni bila svesna, s obzirom da sam poziv odabrala po ukazu mojih duhovnika i po ukazu Božijem, šta mi dalje predstoji i šta ću sve doznati preko starca Gavrila, koji je imao tako veliko duhovno i životno iskustvo. Tako se po Božijem promislu dogodilo da starac, uprkos teškim stradanjima, ostane u životu, da nam prenese znanja i otkrovenja za budućnost Srbije, pokaže koji nam je put ispravan i odakle nas čeka svetlo“, kaže ona.
Proročanstvo starca Gavrila iz manastira Bošnjani:
„Srbiju će rasparčati, na delove, otcepiće i Vojvodinu i Kosovo, i Sandžak, i Crna Gora će delom Albanija biti, daće se njenom narodu na korišćenje, naši neće tamo smeti ni živeti. I tamo će naše svetinje rušiti. A svet će ih podržavati, isti oni koji su nas i bombardovali. Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će posebno, svaka otcepljena jedinica imati svoje centre za sve. Spas je u opštem pokajanju i povratku Srba Bogu. Posle velikog svetskog sukoba Srbi će uz pomoć Rusije vratiti Kosovo“, govorio je monah.
„Uobičajeno je bilo da kada dođemo iz rada, pročitamo večernju molitvu i onda uđemo u sobu kod oca, da ga pre spavanja obiđemo, da se dogovorimo za naredni dan, da nam da uputstva, da se ocu požalimo ako je nešto bilo loše, ili da ga pitamo da li mu nešto treba. Uvek smo zadnji oproštaj, kad polazimo u sobu, uzimali iz očeve sobe. Majka i ja smo spavale u sobi preko puta da bismo mogle noću oca da obiđemo, da mu ne ispadne žar i tako…
Tako smo jednom ušle u njegovu sobu bez nekog posebnog razloga, da ga obiđemo, da vidimo da mu nije slučajno spala posteljina, da mu namestimo. Otac je prišao prozoru i čudesno je pogledao. Tada još nije bilo ni bombardovanje, ni rat na Kosovu. Pogledao je kroz prozor i pogledao je ka nebu i kazao:
Joj, ćerko, vidi mesec krvav, ćerko, nebo se otvorilo, crveni barjaci sa neba kreću na Kosovo. Krvavi barjaci, ćerko, ponovo će rat, ponovo će rat za Kosovo da se bije…, kaže on, i na pravoslavlje udarili, doći će da zavlada taj njin polumesec. Ćerko moja, misle da zgaze pravoslavlje, kad se budu osmelili, Bog im neće dati.
Vidim, ćerko, da oni donose odluku da nam zemlju rasparčaju i da nam Kosovo uzmu. Moraju se skloniti svetinje iz naših crkava, tako su i naše mudre vladike Čarnojevići radili, svetinje su nosili sa mesta na mesto, da ne bih njih agarjani poduzeli. Vidim kuće na Kosovu gore, vidim narod beži, padaju i ubijaju i Albance i Srbe.
Vidim, ćerko, naše krstove ruše na crkvi. A ja velim: Kako, oče, ruše, ko će se na crkvu popeti, visoka je, ako padne? Kaže on: Vidim, ćerko, popeo se na crkvu i krst ruši.’ Kasnije, kada je 2004. godine bio pogrom, setila sam se toga. I tada mi je još rekao: Joj, rat se i nevolja bliži, velika muka i nesreća, ali ne vredi, ispričala je mati Makrina.
„Starac Gavrilo je rekao da ne idemo putem kojim idu naši neprijatelji. Taj put je propast, nemojte ići tim putem kao oni, to je crna reka… Naši ne mogu Kosovo odbraniti. Oni će ga uzeti za privremeno“, govorio je nonah. Monahinja Makrina kaže da su nekoliko nedelja posle tih starčevih reči, došli meštani iz obližnjeg sela i rekli da je počelo bombardovanje Srbije.
Starac Gavrilo je pozivao srpski narod na post, molitvu, pokajanje, inače će se u suprotnom zbog mnogih grehova u narodu, sveštenstvu i vladara izliti gnev Božiji:
„Uzeće nam Vojvodinu, prodavaće ravnice, tada kad više Beograd ne bude prestonica, onda će svak za sebe posebno živeti, svaka posebno. Tada će se sve tuđini pitati, oni su to i zamislili, ali narod će se pobuniti. Tada će u zemlji biti gladi, muke, bolesti će neke harati, umiraće narod takvom brzinom da neće stići sveštenici da ga sahranjuju. Ljudi će se razrediti, u selima pogotovu. Imaće da pešače jedan do drugog, da se nađu i ispričaju. I vode zdrave za piće neće imati, samo u planinama i brdima.
Tući će se ljudi na izvorima da na red za vodu dođu. Iz gradova će ljudi bežati, i to u kolonama, neće imati od čega živeti, posla neće biti, fabrike neće raditi, a dugove državi neće imati od čega namiriti. Neće ljudi ni hleb imati čime da kupe. A porezi će biti na sve što imaju.
No Albanci neće stati, oni mirovati neće, granicu će stalno pomerati. Strani vladari će ih sve parama podržavati, i oni će Srbina sa svoje zemlje isterati, pritisnuće ga nevoljama i tamo narod srpski neće imati nikakva prava, živeće u strahu, samo će im dati šaku zemlje, da tamo žive, ali i tu naš narod nikakva prava imati neće, sve će se oni pitati. Zameriće se i sa Grčkom i sa Makedonijom, granice će pomeriti. Nemir će se proširiti na sve druge susedne države, a one će morati da ih slušaju, jer su njine članice, biće ucenjene.
Srbinu tamo slobode neće biti, sve dok Rusija ne postane carevina. Molite se svi Bogu da do toga što pre doće, tad će i Srbima svanuti. Tada će se pravoslavni udružiti, konačno će shvatiti da su zajedno jači, i onda će braniti svoje. A muslimani, oni se već popisuju, i svi se za isto bore, stalno se dogovaraju kako da zagospodare, a i papa će isto to raditi.
Više se neće iz Beograda zemljom upravljati, već će se posebno, svaka otcepljena jedinica imaće svoje centre za sve. Zato, deco, nemojte verovati ni strankama ni političarima da će neko dobro ni napretka doneti, niti bilo čijim obećanjima, to su laži.
Blagoslov Srbiji može samo sa neba sići, i to opet molitvama Majke Božje i Svetih Nemanjića, sa svima Svetima. Sveti Sava plače pred Bogom, čuli ste Nebesku Liturgiju, pa se podučite. Zato od neba samo pomoć očekujmo, i polažimo nadu u Boga, a ne u ljude“, govorio je starac.
Monahinja Makrina kaže da je starac rekao da će „velike sile ratovati nad našom zemljom i naš narod neće za to vreme postradati, i za to vreme će se naš narod naglo iz tuđih zemalja vraćati u našu zemlju. Zbog nekih kartica će se vraćati, da li zbog ovih čipova (ovih novih kartica), i Tarabić je nešto slično rekao. Mati Makrina navodi da je starac Gavrilo prorekao da će posle pobede Rusije Srbija uz pomoć pravoslavne braće sa istoka vratiti dokle je naše Kosovo bilo.
Albanija će pola vodom potonuti. Vratiće nam našu teritoriju. To šta će voditi kući brodovima preko mora i okeana, to neka oni sami vide. Oni koji su im obećavali brda i dolove, ti neka ih zbrinjavaju. Prestonica Srbije biće Kruševac.
O svemu ovom ovde rečenom otac Gavrilo je pričao često sa manastirskim gostima; bilo je tu nekada i sveštenika, monaha, naroda pobožnog, ljudi na funkcijama, uglednih i školovanih, službenika, lekara, direktora firmi. Kada je govorio o tome, nikada nije nije pričao sa nekim isticanjem, kao da on nešto posebno zna, govorio je to onako spontano, nenametljivo: ko hoće da čuje, neka čuje, a ko neće o tome nešto da čuje, ne mora ni da sluša.
Zaplakao bi često, i govorio: Bolje, deco, da znate kakve nevolje predstoje, da se ne iznenadite, i da znate odakle samo dobru da se nadate, da se ne date prevariti.
„Biće tada i veliko otpadništvo. Ko god ne bude primio srcem veru pravoslavnu, poverovaće raznim obmanama i verovaće lopovima i lažovima, verovaće lažnim obećanjma stranih vladara, a od toga ništa imati neće. Mnogi će tražiti svoja ognjišta, ali neće moći od korova da prepoznaju koje je njihovo dvorište bilo i imanje. Blago tad onima koji su naučili skromno da žive, a oni koji su naučili u raskoši, neće moći lako nemaštinu i glad da prihvate. Ništa im njihove pare neće pomoći. Tada, kad se to sve bude dešavalo, čuvajte semena svega, žitarica i povrća, da imate šta posijati, jer neće imati gde da se kupi seme ko ovo sad, pa da imate da posejete i da se prehranite.
Mnogo vladika, sveštenika i teologa u zadnje vreme neće se rukovoditi po Božijem rasuđivanju, onim što je za narod korisno, već po čulnom, telesnom, zastraniće, a i po nagovoru ljudi, ugađaće im; biće tu i političara i drugih, sa kojima će oni prijateljstva graditi. Neće rasuđivati po poukama Svetih otaca.“
Stradanje Beograda
„Video sam Beograd sve u sivilu i bedi, on nema više blagoslova da bude prestonica. Zbog mita, korupcije, bezakonja, sekti i nemorala. Na vlasti sede ljudi ogrezli u kriminal i bezakonje. U Beogradu naroda mnogo u nemoralu živi. Silni se rasipaju u raskoši i vilama, voze skupa auta, a sirotinja ni hleba nema deci da kupi da ih hrani. Zlo i naopako! Veliku će nevolju navući i gnev Božiji što tako nepravdu tvore“, prorekao je starac.
Zbog toga će Beograd stradati, starac nije rekao precizno kako, da li od zemljotresa, neke prirodne kataklizme ili od bombardovanja. Rekao je da vidi kolone ljudi iz Beograda, mnogima će Bog projaviti da treba iz njega da pobegnu, da se spasu. Gospod će se smilovati radi molitvi i svetinja, treba sada arhive i knjige na vreme iz njega skoniti, da se ne bi za večnost zagubili, i više on prestonica biti neće, jer on je i sada izgubio blagoslov da bude prestonica.
O Americi
„Ameriku, taj Vavilon, Gospod će mukom pritisnuti, njeni će gradovi u vodi plivati. Od nje je sve zlo poteklo, prvi nemoral, prvi loš film, prvo loše učenje dece, pa čak sada misle i čipove da postave da nama vladaju k’o sa životinjama, da nam komanduju gde ćemo ići i šta ćemo raditi. Stavljaju sebe u ulogu Boga, a ne znaju da Bog rukovodi koracima i glavom čoveka. Bog im neće dati da gospodare, pre će svoju smrt i propast ugledati. Gradovi će njeni potonuti, vidim, u provalje koje se otvaraju, nestaće sa lica zemlje taj Vavilon, to sve zlo i leglo bezakonja“, pričao je monah Gavrilo.
„A ja ga pitam Oče, šta će biti s narodom? A on odgovara: Narod verujući u tim gradovima Bog će čudesno spasavati, i mučeničkim vencem ukrasiti, ispričala je monahinja Makrina.
