Novine pišu o nabavci moćnog oružja, ulice se zatvaraju zbog vojnih parada i promocija novih klasa kadeta Vojne akademije. Ali, ono čega gotovo i nema u medijima, jeste kakvo je stanje pojedinca u vojsci i šta on doživljava.
Vojska je ustrojena hijerarhija u kojoj vlada određeni zavet ćutanja. Kada pojedinac ustane i kaže kakvo je stanje stvari, onda to postane vest.
Nekada major Vojske, a danas vozač kamiona Dragan Gligić je 1991. godine otišao na služenje vojnog roka i posle samo nekoliko meseci našao se u ratnoj zoni.
Sa osnovnim znanjem o vojsci, nemoguće je da se ne bojite da budete u ratu, ali strah se potisne i živite taj život sa saborcima, kaže Gligić.Njegova jedinica JNA je poslata na današnju teritoriju Republike Hrvatske i kao državljanin SFRJ nije znao za šta se bori i šta tačno čuva.
Ipak, dao je zakletvu toj državi i povinovao se tome. A svetski mediji su pripadnike JNA predstavljali kao srpske agresore na teritoriji Hrvatske.
Jedna od prvih bitaka u kojima je učestvovao bila je bitka za kasarnu Logorište, gde je od Zengi trebalo da spasu vojnike koji su tu bili opkoljeni. Ljudi su u kasarni bili iznureni, umorni, u teškom stanju.
Dragan je tu zatekao i vojnika Ismeta Redžepova, vojnika iz Makedonije, inače Turčina po nacionalnosti, koji je bio totalno dehidriran i nije mogao ni da se pomeri. Dragan nije želeo da ga ostavi i uspeo je da ga spase.
Dugo nisu bili u kontaktu, nisu se videli od 1992. godine. A onda su se ovog leta, posle toliko godina, sreli na jednom odmorištu za kamiondžije u Istanbulu. I Ismet vozi kamion. Sreli su se, izljubili, Ismet mu je rekao da ga nikada nije zaboravio. Bilo je dirljivo, malo su i suze krenule, presrećni što su se sreli.
Pukovnik u penziji Miodrag Šašović, Draganov pretpostavljeni u vojsci, kaže da se Dragan, čim je došao u njegovu jedinicu, nametnuo kao vođa. Često je zamenjivao komandira u bateriji i ljudi su mu verovali.
Sa sigurnošću, kaže tvrdi, da Dragan ne treba da bude vozač kamiona, jer je on oficir, lider, čovek od poverenja, cenjen i društvo treba da iskoristi njegove potencijale. To su na primer Sektor za vanredne situacije, Službe za spasavanje, negde gde bi mogao da da svoj pun doprinos.
Dragan je upisao Vojnu akademiju kada je već imao ratno iskustvo. Kaže, zato što je voleo vojsku, verovao u nju i njene vrednosti.
“Kada čujete himnu, to je osećaj koji vas tera da život za državu date“, kaže Dragan.
Na Kosovo je otišao 1997. godine, i prvi susret mu je bio sa 549. motorizovanom brigadom. On je bio oficir Vojne policije i to mu je bila posebna čast i draž. U vazduhu se osećalo da će biti rata.
Ono što su u medijima nazivali terorističkim grupama, zapravo su bile ozbiljne jedinice sa sto i više ljudi i Dragan kaže da je mnogo ljudi poginulo u borbama sa tim jedinicama, a ne – kako se prenosilo u javnosti, u snabdevačkoj koloni ili sporadičnoj pucnjavi.
Njegovoj jedinici je jedna od prvih bitaka bila borba za Orahovac. 25. jula je bio deo jakih borbi sa šiptarskim jedinicama, prema Mališevu, vrh Troja.
Dobio je zadatak da, kao komandir voda sa 20-ak ljudi, zauzme taj vrh i upao je u zasedu. Nije uspeo da ga zauzme, jer je protivnik bio brojniji. Tada je u borbi poginuo njegov kolega oficir i teško mu je što su mediji posle prenosili da je taj čovek poginuo u snabdevačkoj misiji, jer to nije istina. Poginuo je u borbi, rame uz rame sa Draganom. I naglašava da se oni nisu borili protiv Šiptara, već protiv terorizma.
Kasnije je učestvovao u borbi za spasavanje karaule Gorožup. On je bio raspoređen na susednoj karauli Liken. Tada je video kako bukvalno kamen gori.
NATO je pokušao da uđe kopneno na našu teritoriju, ali zahvaljujući odvažnosti i hrabrosti svih naših vojnika, nisu u tome uspeli. Dragan kaže da su tada tamo branili Srbiju.
Kumanovski sporazum je za Dragana kao vojnika i njegove saborce značio poraz, tačnije kapitulaciju. Svi su bili spremni da poginu, da bi odbranili Srbiju, a ovako je data na tacni.
Vojska tu, kaže, nije izgubila ni bitku ni rat – neko je za zelenim stolom odlučio da se vojska povuče. Narod mora da zna da vojska nije izgubila i da NATO čizma nije ušla.
Narodu nije znao da objasni da li će ih KFOR sačuvati, ali je znao da neće biti dobro kada se vojska i policija povuku.
Posle Kosova, vanredno je unapređen, u čin poručnika. Nije mu to značilo, kaže, zbog više plate, jer to skoro da nije ni bila, niti stana, koji nije dobio za 21 godinu službe u vojsci. To je prosto velika čast.
Dragan je 5. oktobra 2000. godine u dva ujutru dobio naređenje da sa svojom jedinicom – a bio je komandir čete vojne policije za specijalne namene, pomogne MUP u blokiranju dela auto puta, kako bi sprečili narod sa juga Srbije da stigne do Beograda. Trebalo je da izvrši naređenje, bez pogovora. U punoj ratnoj opremi, protiv golorukog naroda. Zadužili su i hemijska sredstva. Da je nešto upotrebio, kaže, ne bi bilo živih. Dragan i njegova jedinica nosili su fantomke, jer nje želeo da ga njegov narod prepozna. Vojnik je vršio naređenje, sa kojim se lično nije slagao. A onda nije stao u kordon, nije upotrebio ni jednu palicu, jer nije mogao da udari na svoj narod.
Sklonio je sve svoje vojnike, izbegavao da se javlja na motorolu i mobilni, nije želeo da sluša dalja naređenja. Izveo je vojsku i tako izvršio direktno naređenje, ali nije želeo da upotrebi silu.
Gligić je 2001. godine drugi put vanredno unapređen u čin kapetana. I pored svega toga, kapetan Dragan Gligić se odlučuje da u maju ove godine, progovori o vojsci javno. Dao je ostavku jer i pored svih odličnih ocena, već deset godina ne može da napreduje, a neki koje je on svojevremeno hapsio, danas su pukovnici.
U ostavci je napisao: “Vojnik više nije vojnik, već jedno obično piskaralo i radnik na obezbeđenju kruga. Danas, kada dolazi visoki vojni zvaničnik u posetu, umesto da ponosno stoje, vojnici moraju da se sklanjaju. Mnogi o mojih kolega su se ogrešili o zakon i poštenje, a za to samo napreduju u karijeri. Naša primanja su svedena na minimum, a sve pod izgovorom da je država u teškoj finansijskoj situaciji i da moramo da se solidarišemo sa narodom.
Ako je zaista tako, zašto se i sam državni vrh ne solidariše? Ne osećam se više kao pripadnik one silne vojske koja se snažno i junački ponela prema NATO okupatoru i koju niko nije mogao da pokori dok je branila svoju otadžbinu, jer mi rezervnu nemamo. Zato zahtevam da se donese naredba o prestanku profesionalne vojne službe, u skladu sa zakonom”.
Kolegama i nadređenima je rekao da ne pokušavaju da ga zovu na razgovor, jer je odluka konačna.
Draganov pretpostavljeni do ostavke, major Dejan Radovanović potpuno podržava Draganovu odluku, jer veruje da vojnik mora da bude vojnik, ponosan i gord, da sluša naređenja pretpostavljenih, ali ne političara. Dragana su vojnici voleli, jer je bio pravičan. Strahovito strog, ali nadasve čovek, ističe Radovanović.
Gligić kao vozač po pet dana nedeljno provede u kamionu. Vozi najčešće do Turske, nekada mu žena pravi društvo u kamionu. Nije mu svejedno što se odrekao uniforme, teško mu je, ali nije moglo drugačije i mesta kajanju nema. Porodica je na prvom mestu i sada je srećan, a kada ga pitaju šta je, on ponosno kaže – vozač kamiona.
(Espreso.rs / Prva / B92)
