Džulija Gorin, analitičar i konzervativni politički aktivista, tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji javno je kroz intervjue, tekstove, radio i televizijska gostovanja istupala u odbranu srpskih nacionalnih interesa. U ekskluzivnom razgovoru za Pečat iznosi greške i posledice američke spoljne politike u Bosni i na Kosovu.
Nije postojao nikakav nacionalni interes za američku podršku bosanskim i albanskim muslimanima u sukobima u bivšoj Jugoslaviji – kaže američka analitičarka jevrejskog porekla Džulija Gorin i ukazuje na brojne greške američke spoljne politike, koja po inerciji, zaslepljeno, nastavlja da podržava islamske ekstremiste širom sveta misleći da joj je to u interesu.
* Zbog čega su, onda, Sjedinjene Države tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji podržale bosanske Muslimane i kosovske Albance? Da li je to, možda, bilo u finansijskom interesu američkih političkih elita?
Američki zvaničnici su to objašnjavali tzv. humanitarnim intervencijama i stoga im nije bio potreban nikakav nacionalni interes kao izgovor. S obzirom na logičan zaključak ovih ratova, čiji smo svedoci bili, naša agenda postaje jasna. Postaje jasno da je naš interes bila Rusija i uspostavljanje vojne baze Bondstil u blizini Rusije, baze koja će biti most ka Rusiji i koja može da posluži za demontažu Ruske Federacije. Ovaj prioritet je bio cilj lažnog interesa i mi smo bili voljni da u suštini podrivamo stvarnu sigurnost, stabilnost i nacionalni interes da bismo to postigli.
Dakle, sve to nije bilo u nacionalnom interesu američke nacije, a vredi analizirati da li je učinjeno zarad finansijskog interesa naših političkih elita. Iako to nije pokrenulo rat, svakako je bilo očigledan ishod ratnih dešavanja. Setimo se samo da je petnaest godina kasnije firma bivše državne sekretarke Madlen Olbrajt učestvovala u tenderu za kupovinu kosovskog nacionalnog mobilnog operatera.
Naše angažovanje na Kosovu nije moglo da se desi bez gotovinskih donacija članovima Kongresa od strane etničkog lobija koji je zagovarao američku intervenciju. Posmatrano retroaktivno podrška kosovskim Albancima je učinjena zarad finansijskih interesa naših političkih elita.
* Prošlo je skoro 20 godina od intervencije SAD na Kosovu i decenija od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Da li su vojno-bezbednosne strukture svesne greške koju je Amerika napravila na Kosovu, uzimajući u obzir da je teritorija Kosova i Metohije najveći izvoznik džihadista u Siriju i Irak?
Greška koju su na Kosovu načinile upravo vojno-bezbednosne strukture shvaćena je mnogo ranije, pre nego što su se brojni kosovski Albanci priključili Islamskoj državi. Pentagon je bio protiv vojne intervencije na Kosovu, kao i kongresmeni iz Republikanske partije. Greška je uviđena nakon rata, već 1999. i 2000. godine, kada su se naoružani Albanci okrenuli protiv NATO trupa, čiji su pripadnici pokušavali da ih spreče u bezobzirnom pucanju na Srbe. Poseta tadašnjeg predsednika i sekretara za odbranu Kosovu je otkazana, objavljeni su i članci u zapadnoj štampi tim povodom (npr. Bi-Bi-Si navodi da su američke trupe pucale i ranile dva pobunjenička albanska borca na Kosovu u blizini sve nestabilnije makedonske granice). Zapadni mediji su upozoravali na mogućnost da NATO trupe budu uvučene u albansku pobunu u Makedoniji. Tokom tih godina vođstvo albanske nacionalne armije je izjavljivalo da će u slučaju da njihovi uhapšeni saborci budu izručeni Makedoniji, američke vojnike Kfora smatrati za svoje legitimne mete.
Nažalost, spoljna politika je isključivo okrenuta ka budućnosti i veoma je teško promeniti sadašnji kurs bez obzira na prihvatanje greške. Sami sebe smo gurnuli u rupu i nastavljamo da kopamo još dublje u nadi da ćemo nešto izvući za sebe. Takvu smo politiku vodili i prema albanskom nacionalnom programu, uz saradnju međunarodne zajednice koja je slušala albanske lidere o tome koje istrage treba pokrenuti, a koje ne.
Danas, dvadeset godina kasnije, činjenica da je Kosovo najveći izvoznik džihadista u Siriju je mimo suštine naše kosovske greške. Naš stav prema džihadistima trebalo bi da je jasan. Dešavanja na Kosovu, u Libiji, Siriji i drugim zemljama u kojima je Amerika podržala džihadiste protiv legitimnih vlada dovodi nas do nepogrešivog zaključka da Amerika ne smatra teroristima džihadiste čiji je cilj u interesu Vašingtona. Konačni cilj je oduvek bila Rusija, a džihadisti su često korisno sredstvo protiv takvog rivala, bez obzira koliko državljana zapadnih zemalja ubiju. Amerika ne shvata ozbiljno zemlje s kojima smo u sukobu interesa, ali se zato prema Rusiji ponašamo veoma ozbiljno iako sukob interesa ne postoji.
* Da li je američka javnost dovoljno informisana o ulozi bosanskih radikalnih islamista i mudžahedina u terorističkom napadu 11. septembra 2001. godine?
Američka javnost ne samo da nije informisana o njihovoj ulozi u napadima 11. septembra 2001. godine već Amerikanci ne mogu pravilno ni da izgovore reč Bosna.
Postoji mnogo više direktnih uticaja na stvari koje Amerikanci ne razumeju, a mnogo toga je nejasno i nepoznato kao što su balkanske veze sa napadima 11. septembra. Američka javnost pati od sindroma kuvane žabe i u slučaju da se informiše o povezanosti Bosne sa napadima 11. septembra, verovatno ne bi mrdnula prstom.
Nezamislivo je da politički establišment i njegovi analitičari, pisci, intelektualci učestvuju u aktivnim naporima da prikriju ili odbace ulogu bosanskih i albanskih muslimana u terorizmu, mada to ne treba da čudi pošto Amerikanci ionako ignorišu region Balkana. Kada je Kosovo proglasilo nezavisnost (10 godina nakon intervencije), Amerikanci su se pitali šta je Kosovo?
* Može li se povući paralela između vandalizma Islamske države prema kulturnim spomenicima i kulturnog genocida koji se odvio 17. marta 2004. godine na teritoriji Kosova i Metohije?
Uništavanje kulturne baštine koje je sprovodila Islamska država ima nesvakidašnju sličnost sa albanskim uništavanjem srpskih, pravoslavnih kulturnih i verskih spomenika koje je kulminiralo u martu 2004. godine. Čak i ako nije bilo praktične veze, pošto je Islamska država nastala kasnije, sličnost je nezaobilazna. Ova dešavanja su povezana sa sličnim kretanjima u svetu. Doslovno možemo povući paralelu u vreme kulturnog vandalizma na Kosovu s dešavanjima u Gazi i na Zapadnoj obali, gde su Palestinci učestvovali u uništavanju sinagoga i drugih jevrejskih svetih mesta i relikvija. Srbija i Izrael su posebne teritorije u regionalnim sukobima koje se nalaze u svojevrsnom vakuumu. Islamska država je to objasnila umesto nas.
* Albanski lobi je prisutan u Americi, dok srpski ne postoji u Vašingtonu. Međutim, jevrejska dijaspora je jedna od najuticajnijih u SAD. Uzimajući u obzir sličnu sudbinu srpskog i jevrejskog naroda i zajednički interes koji delimo, da li je jevrejska zajednica prirodan i logičan partner Srbije u odbrani njenih nacionalnih interesa u Americi?
Potpuno ste u pravu – zbog toga sam odlučila da se umešam u dešavanja 1999. godine. Kao Jevrejka nisam mogla da podnesem šta se čini ljudima o kojima u tom trenutku nisam mnogo znala. Jednostavno sam videla to što se dešava Srbiji kao nešto što bi moglo da se desi Izraelu. Zaista, slična sudbina svakodnevno preti Izraelu.
Što sam više istraživala i čitala, više sam naučila o istorijskim paralelama Srba i Jevreja. To je svojevrstan primer podudarnosti sudbina vašeg i mog naroda.
Američki Jevreji moraju da se bolje upoznaju sa situacijom na Balkanu, umesto da zauzmu pogrešnu stranu u slučaju Bosne i Kosova. Ako bi im smetalo da budu protiv Albanaca, zbog časnog ophođenja Albanije tokom Drugog svetskog rata prema Jevrejima, onda treba da imaju pristojnosti da se ne petljaju u ova dešavanja.
Srbi i Jevreji su prirodni partneri – to bar priznaju Jevreji iz Izraela. Ako Srbi nisu uspeli da lobiraju u Vašingtonu, možda bi trebalo da se okrenu Jevrejima koji su uspešni u lobiranju i imaju uticaj u Vašingtonu da se zauzmu za vaše interese.
* Verujete li da je administracija predsednika Trampa otvorenija za saradnju i dijalog sa Srbijom od prethodnih? Da li biste mogli da posavetujete srpsku stranu kako da uspešnije lobira za svoje interese u Vašingtonu?
Verujem da je Trampova administracija otvorenija za promenu balkanske politike. Nažalost, ta sfera spoljne politike je uvek kao lopta, koju čak i razumniji republikanski predsednici odbacuju, zbog većih bitaka s kojim se suočavaju. Međutim, stavovi i politika Vašingtona prema regionu Zapadnog Balkana su toliko ukorenjeni da ih ne može promeniti ni neko svojeglav kao predsednik Tramp. Svakom novom predsedniku se samo kaže šta je dogovorena tekuća, ispravna dvostranačka spoljna politika i naglasi se da nema razloga da se nešto promeni. Mislim da bi bilo još tužnije da Tramp nastavi ovakvu politiku prema Srbiji, uzimajući u obzir da je njegovu decu u neku ruku odgajila dadilja Srpkinja.
* Postoji li mogućnost da u bliskoj budućnosti, zbog muslimanske ekspanzije na Balkanu, Amerika otvoreno podrži nezavisnost Republike Srpske, otvarajući time novo poglavlje u odnosima naše dve zemlje?
Uzimajući u obzir američku javnu podršku islamu, čak nas ni islamska ekspanzija u regionu Balkana ne bi odvratila od antisrpske politike. Tako da nećemo podržati nezavisnost Republike Srpske, ali bi nezavisnost Srpske koristili kao izgovor za tipične pretnje protiv „neoperativnog“ srpskog entiteta i srpske „nepopustljivosti“ i naravno srpskog „nacionalizma“.
Činjenica da ste s nadom postavili ovo pitanje, pokazuje srdačnost u dinamici odnosa naše dve države. Srbi uvek ostavljaju otvorena vrata i pružaju ruku prijateljstva, saradnje i oprosta Zapadu, koji se prema vama pokazao kao predator. A ako bi se scenario koji ste opisali desio, to bi bilo veoma velikodušno s vaše strane, pošto verujem da ne biste pokušali da izvučete ni izvinjenje od nas za pogrešnu politiku iako bi taj politički zaokret otkrio da smo razumeli naše greške na Balkanu.
(Večernje Novosti)
