Da li je ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka prava stvar za Srbiju?Kao i uvek u Srbiji, mišljenja su podeljena, po principu “daj da vidim šta kažu ovi moji, pa i ja da se složim”.Po mišljenju autora ovog teksta, uvođenje obaveznog služenja vojske je poželjno i korisno.
Dozvolićete mi da vam, na osnovu ličnog iskustva s vojskom, objasnim i zašto to mislim.Vojsku sam služio u Novom Sadu, 2000-2001. godine. Sećam se još hladnog decembarskog jutra i prve “zastave”… Ja smoren i mislim: “pa ovo će da bude gore nego što sam očekivao, a ništa dobro ne očekujem”.Vidite, i ja sam, pre služenja vojske (a služio sam je 12 meseci, poslednja generacija pre “skraćenja”), mislio da je obavezna vojska jedna velika glupost. Znate ono, “sloboda mišljenja”, “cimanje”, “gubljenje vremena”.
Patriotizam.Dakle, da se vratim na prvi dan: Izvode nas, mi čupavi, neobrijani, razmaženi, nikakvi. Svi mislimo da smo “face”, a u svojoj suštini smo (što smo kasnije shvatili) nesposobna deca. Postrojavaju nas. Tišina, vetar, kišica, mrak. Pred nas izlazi stariji vodnik Lazić, zdepasti antipatični lik koji je prošao pakao na Kosovu. Kasnije sam zavoleo tog čoveka. Doživeo je veliku porodičnu tragediju. Zaplakao bih zbog toga što mu se desilo. Da nisam bio u vojsci.
Okreću nas na pravu stranu. Pojma mi nemamo. Ni kuda gledamo, ni kome služimo, ni kojoj zastavi se klanjamo. Jedan vojnik istupa iz stroja, prilazi nekakvom stubu. Počinje nekakva traljava muzika, jedva se čuje s razglasa. Polako kapiram da je to himna. Vojnik diže zastavu. “Šta je bre ovo? Kakvo smaranje, pa neće valjda godinu dana ovako s ovim glupostima”, pitam se, kao i desetorica “guštera” pored mene.
Dvanaest meseci kasnije: Stojim na poslednjem dizanju zastave. Srce mi je puno ponosa, ljubavi prema otadžbini, himnu doživljavam kao deo sebe. Srcem je slušam. Dao bih život za tu zastavu, uzeo bih nečiji život. Zastava i himna su veće od mene. Voleći i štiteći njih, volim i štitim svoju buduću decu. Vraćam dug svojim precima. Shvatam to kao što nikad pre i posle nisam shvatao. Prađed i čukunđed su se borili na Mojkovcu, ginuli su zbog toga. Da nisu, oni i drugi, ne bi bilo ni mene, ni ove države u kojoj živim. Koliko sam veliko i nezahvalno đubre bio, dok nisam naučio šta znače reči “patriotizam” i otadžbina”.
Dobro, devalviranju ovih reči pomogli su oni koji su ih devalvirali devedesetih. Oni koji su pljačkali u to ime, koji su ubijali pa iznosili televizore i frižidere. Oni koji su činili strašne zločine. Oni su ubili patriotizam u Srbiji. Ali to nije izgovor, nijednom od nas.
Znam, neko će da kaže da je obično proseravanje, ali tako sam se osećao tog decembra. Taj osećaj bio je nešto najiskrenije i najplemenitije što sam u sebi imao celog života. Svidelo se to vama ili ne. Svidelo se to meni ili ne.
Zdravlje.U vojsku sam došao razmažen, mlitav, neozbiljan i narušenog mentalnog i fizičkog zdravlja. Ili, kako sam ja to u to vreme zvao, “super sam se zezao, blejanje, pivo, video igrice, hamburgeri”. Drugog dana su nas odveli da trčimo. 400 metara, polako. Dušu sam ispustio. Kao i svi decembarci.
Kroz nedelju dana trčao sam, polako, 400 metara bez problema. Kroz mesec dana trčao sam kilometar za manje od 4 minuta. U avgustu sam trčao 5 kilometara u punoj opremi, prilično brzo, po bilo kom standardu, bez mnogo napora. Na plus 40. Novi Sad u avgustu. Dok sam trčao, iza mene je trčao moj vod (bio sam desetar, držao sam im obuku). Vikao sam na njih, decu iz Beograda i Novog Sada, koja su isto volele “zezanje i bleju”. “Ajde bre, babe, ajde tetke, ajde strine, jebo vas ko vas napravi”, urlao sam. Neki od dečaka bi se usprotivili, neki bi skoro zaplakali, neki bi me psovali u sebi, neki bi trčali dok ne pocrvene kao paprike.
Posle tri meseca, trojica su bila brža i izdržljivija od mene. Sredilo me pivo u kantini. A svi su bili spremniji nego ikad pre u životu. Bolje su se osećali nego ikad u životu. Nikad ih devojke nisu gledale tako lepo, kad izađu u grad.
Svako od njih me barem jednom častio tim pivom u kantini. Svako u svoje vreme, svako kad je shvatio da su psovke koje sam sipao bile najbolja stvar koju je neko uradio za njih, u životu. Poziv za buđenje iz odvratne, mlitave i beskorisne egzistencije posvećene “blejanju” i “uživanju”. Inicijacija u pravi život, izlazak iz Matriksa. Raskid s besporizornim samoljubljem, s velikom laži u kojoj se dotad živelo.
Poenta: Kad sam izašao iz vojske, bio sam najzdraviji što sam ikad bio u životu. Kao i moji vojnici. Kao i moji desetari, pre nas. Mogao sam sve. Osećao sam život, osećao sam moć. A s njom i odgovornost za svoj život, za živote drugih. Za onu otadžbinu koju sam pomenuo gore.
Rad.Verovatno najveći koji sam doživeo u vojsci bio je odlazak na fizički rad. Sređivali smo krug kasarne kod manastira Krušedol. Lopate, krampovi, grabulje, ašovčići… Ali ne za sve vojnike. Samo za neke. Ostali, šatorska krila u ruke i skupljaj otpad. Oni za koje nema šatorskih – čupaj rukama korov. I tako osam sati. Do ručka, koji je bio rizi-bizi u konzervi iz 1968.
Ispočetka sam mislio, kao i svaki od mojih klasića, da je ovakav fizički rad, na početku 21. veka, velika i opasna glupost. Da ničemu ne služi, i da je znak da nam je država u bunaru. Pa ipak, pogađate, što sam više radio, osećao sam da je to najbolja stvar koja mi se desila u životu. Osećao sam snagu, krv kako mi ključa, zadovoljstvo kad vidim plodove svog rada, ponos što sam nešto uradio. Mišići, koji su toliko dugo služili praznoj zadovoljštini, konačno su upotrebljeni za nešto istinski korisno. Srce, tako dugo zavođeno senkama lažnog uživanja, konačno je prokucalo slobodno.
Znam da sad ponovo neki od vas misle da patetišem, ali svaka ova reč je iskrena i iz srca. A oni među vama koji misle tako, šta da vam kažem… Treba vam 12 meseci u vojsci da ukapirate.
Istina.U vojsci je sve istina. Ima vas 20 u četi, treba da premestite 16 tona uglja sa jednog mesta na drugo. Zabušavanje? Može. Ali, za razliku od stvarnog života, u vojsci za zabušante nema milosti. Ako nećeš da prebacuješ ugalj, ako foliraš, svi će da znaju da nisi ni za onu stvar, da si nitkov koji će da proda drugove za boraniju, da čovek ne može da se pouzda u tebe.
Za razliku od “pravog života”, u vojsci ti se ne isplati da budeš nitkov. Nije praktično. Niko neće da ti nosi veš na pranje, niko neće da sedi pored tebe na ručku, niko neće da te časti pivom u kantini. Niko neće da te upozna s rođakom koja dolazi u posetu.
I tu naučiš životnu lekciju koja se zove “ne isplati se biti nitkov”. Povezano s ovim, što više momaka ide u vojsku, i odsluži je na pravi način, to manje nitkova ima na ulicama. Među radnicima. Direktorima. Lekarima. Političarima.
Volja.Bila je ta jedna rupa, koju smo zvali Rupa, u kojoj smo imali borbenu obuku. Kopali rovove, bacali bombe, pucali, sve to. Na kraju, kad bismo svi bili istrošeni i isceđeni, kad smo svi mislili samo na krevet i menzu, usledila bi komanda “juriš”. Trčiš, s puškom u rukama, uz jedno brdo, najviše u Rupi, i vičeš, koliko god jako možeš, “URAAAA!!!”
I svi, ma koliko besmisleno sve to bilo, su se trudili da budu prvi na vrhu brda. Jednom se i meni to desilo. Bio sam prvi. Dvojicu sam gurnuo niz padinu, grabio sam rukama i nogama po blatu, srce mi je iskakalo iz grudi, puška je bila sva u glibu.
Ništa mi više u životu, od tog momenta, nije bilo teško. Stajao sam tamo na Vrhu. To je bio Vrh sveta. A ispod, Rupa.
Spremnost.Neće više biti rata? Pa ok, verovatno neće. A sad se zapitajte: da li vam ovo govori vaša nada ili vaš razum? Ima nas 7 i po milijardi, gotovo smo istrošili rezerve nafte, koja nam omogućava da imamo sve što imamo. Gotovo smo istrošili rezerve vode. Naučnici kažu da je počelo peto veliko izumiranje životinja i biljki. Resursa je sve manje, ljudi sve više. Ovo je istina. Razmislite. Ja se prvi nadam da neće više biti ratova.
A ako ipak dođe do rata, zapitajte se: Da li biste voleli da znate kako da pucate iz puške, kako da je rasklopite i sklopite, kako da je čistite, da kopate rov, da koristite pribor za sitne popravke, da imate dobru fizičku kondiciju, da brzo reagujete u teškim uslovima…Razmislite. Rata možda neće biti dok smo mi živi. Ali posle… Posle nas ostaće naša deca. Neki od njih će biti vukovi, a neki ovce. To je nesrećna zakonitost života, otkad život postoji.
Razmislite..Na kraju, mojim starešinama: Triksu, Joji, Orelju, Trivunu, Lazi, Marinu, Stojanovu, Zeki, Đuri, Vrani i drugima… Dolazio sam u kasarnu da vam donesem Vekiju, ali tamo više ničeg nema. Ni vas, ni “guštera”, ni onih panjeva koje je Šolaja naredio da ih palimo. Jebiga. Hoću samo da vam kažem – hvala vam što ste od mene i mojih drugova napravili bolje ljude. Vaše zanimanje je najčasnije koje postoji u ovoj Srbiji.Nadam se samo da će uskoro neki novi gušteri da skaču po kasarni. To je najbolje za njih, i za ovu državu.
